U očima nacionaliste

Kada srpski nacionalista mrzi Hrvata, on dobro zna šta mrzi. Kada Hrvat dočekuje Gotovinu, srpski nacionalista mrzi ovaj doček zato što mu je žao što Srbi na isti način neće dočekati Ratka Mladića, ili što ga na isti način bar nisu ispratili u Hag. Kada se Hrvatska pridružuje Evropskoj uniji, srpski nacionalista mrzi Hrvate ne zato što bi voleo da je Srbije deo EU, već zato što bi voleo da Srbiju prihvataju bilo gde onako kako Hrvatsku prihvataju u Evropskoj uniji. Kada se srpski nacionalista gadi Oluje, to nije zato što bi voleo da se Srbi vrate u svoje domove u Hrvatskoj, nego zato što mu je krivo što Srebrenica nije ostala neupitna, briljantna akcija velikog humaniste i dobrotvora Ratka Mladića. Kada je srpski nacionalista mrzeo izdajnika Borisa Tadića, tešilo ga je to što i Hrvati imaju svog pedera i izdajnika - Iva Josipovića. Šta god se dešavalo u Hrvatskoj, srpski nacionalista je umeo da povuče paralelu i izvuče pouku - o tome kako treba braniti svoje heroje, o tome kako se treba opirati globalizaciji, o tome kako treba mrzeti drugog. Srpski nacionalista prosečnog Hrvata jednostavno posmatra kao sebi ravnog.

Ovako srpski nacionalista nikad nije posmatrao Albanca. Albanac je u očima srpskog nacionaliste nepismeni divljak, plemenski brđanin sa kečetom na glavi koji odlazi na spavanje i budi se sa željom da naškodi Srbinu. Kada Albanci dočekuju Haradinaja, srpski nacionalista ne oseća mržnju koju oseća kada Haški sud oslobodi Gotovinu, ne oseća zavist prema Albancima koji Haradinaja slave kao heroja. Srpski nacionalista oseća gađenje zato što u dalekoj Prištini, u koju srpski nacionalista ne sme da ode, divlji Albanci nešto proslavljaju, okupljaju se oko svog vođe kao psi oko gazde, i uzvikuju nešto na svom nemuštom jeziku koji nije izrodio poeziju i prozu koju je izrodio srpski jezik, ili bar njegov jeftini hrvatski derivat.

Albanac za srpskog nacinalistu nije ljudsko biće, za razliku od omraženog Hrvata. Albanac je nečovek, kradljivac organa, terorista i separatista, životinja koja rađa mladunčad u planinskim zabitima Metohije. Njegov život je definisan otporom prema legitimnoj srpskoj vlasti, prema vojsci i policiji koje nikad ništa loše nisu učinile, prema politici koja je Srbiju činila prkosnom i ponositom u očima slobodnog sveta, prema nadmoćnoj srpskoj kulturi. Život Albanca nema sadržaj bez divljačke mržnje prema Srbinu, i sati koje Albanac provodi bez zla koje čini Srbinu su prazni sati u kojima Albanac nepomično stoji. Albanac u očima srpskog nacionaliste ne pere zube, ne doručkuje, ne šalje decu u školu, ne radi, ne ruča, ne šeta gradom, ne čita novine, ne gleda televiziju, ne surfuje internetom, i ne radi ništa što nema veze sa štetom koju može da načini Srbinu, zato što za srpskog nacionalistu Albanac nije ljudsko biće nego zver koja vreba na jugu i čeka trenutak da nam otme još koji deo teritorije na koji ne polaže pravo.

Ovome doprinosi i ogromna jezička barijera koja čini Albance mnogo daljim i nedostupnijim od prosečnog Hrvata. Srpski nacionalista može da pogleda HRT, vidi i čuje kako oni mrze nas. Može da pogleda njihove novine, posluša njihove cajke, zgadi se kad oni posete Beograd. Može da mrzi njihove huligane, da čita kako oni buše gume na našim vozilima (i isplanira kako da se osveti), da pogleda njihove kvizove i šou-programe u kojima svaki duhovit ili uspešan Hrvat zapravo uopšte nije Hrvat nego Srbin, može da pogleda Gorana Milića, još jednog Hrvata koji laže o svom srpskom poreklu, da vidi kako Hrvati muče muku sa Slovencima (tako im i treba?)...

Ništa od ovoga srpski nacionalista nema kada treba mrzeti prosečnog Albanca. Albanac je divlja životinja koja ne govori naš jezik, koja laže da ne govori naš jezik, koja naš jezik govori nepravilno, sa ružnim i neprirodnim akcentom. Njihovi TV programi nama nisu dostupni a i ne treba da budu, njihovi sportski klubovi se ne takmiče sa našima, njihove pevačice ne dolaze ovamo, sa njima se ne možete svađati na jutjubu, oni imaju neke nepoznate stranke sa nerazumljivim skraćenicama. Albanac je neprepoznatljiv i nerazumljiv, sa njim se ne možete posvađati pre nego što ga udarite, on je više kao divlja zver od koje se treba braniti.

Dve grupe ljudi vide Albanca kao čoveka. Jednu grupu čine omraženi aktivisti nevladinih organizacija i njima bliski mladi ljudi koji odlaze u Prištinu da vide ono što niko drugi ne želi da vidi, da uživaju u osrednjem prištinskom provodu, da jedu istu hranu koju imamo i mi ovde, da upoznaju neke slične ljude, i koji se na kraju vraćaju u Srbiju puni utisaka i priča kojima niko ne veruje. Drugu grupu čine izbegli sa Kosova koji su godinama i decenijama živeli pored Albanaca dok nisu napustili svoje domove. Ali izbegli su i sami prokaženi. Čak i kad nisu svoje domove prodali Albancima za velike pare, oni ostaju sumnjivi zbog svojih ružnih albanskosrpskih akcenata i zbog nedovoljne borbenosti za srpsku stvar. Bolje je koristiti ih samo za fotografisanje i humanitarne akcije, i ne rizikovati previše.

Pomirenje Srba i Hrvata je moguće i vrlo izvesno zato što između Srba i Hrvata ne postoji okean koji razdvaja Srbe od Albanaca. Za brojne srpske nacionaliste Albanac će još dugo ostati samo nemušti divljak koji nam je oteo teritoriju, bez obzira na to što je ova teritorija retko bila puno više od kažnjeničke kolonije, kako za Srbe tako i za Albance. Čak i da Srbija normalizuje odnose sa Kosovom, čak i da prizna nezavisnost Kosova i uspostavi diplomatske odnose sa njim, Kosovo će ostati suštinski drugačije i divlje. Sa druge strane, ništa što se dešava u odnosima Hrvatske i Srbije neće sprečiti srpskog nacionalistu da Hrvata posmatra kao sebi ravnog, čak i ako ga u svojoj bedi, tuzi ili ljubomori - mrzi.

Dnovinarstvo

Ukratko, Branislav Peranović, protostavrofor Srpske pravoslavne crkve i upravitelj samozvanog Centra za odvikavanje od droga „Sretenje“, osumnjičen je da je 6. avgusta oko 22.20h ubio štićenika Centra Nebojšu Zarubca. Peranović je navodno tukao Zarubca šipkom ili drvenom motkom (još nije potvrđeno) jer je posumnjao da je štićenik imao kod sebe drogu (okolnosti još nisu potvrđene). Posle batinanja, Zarubac se udavio u sopstvenom želudačnom sadržaju (očigledno mu niko, pa ni Peranović, nije pomogao). Osumnjičenom je određeno policijsko zadržavanje i uskoro će biti prosleđen istražnom sudiji.

Nabrajati i analizirati ko je sve odgovoran za smrt Nebojše Zarubca je krupan posao na tragu „večne dileme“ da li se u Srbiji živi generalno dobro ili generalno loše. Možda je krivo pravosuđe koje Peranovića nije osudilo na dugogodišnju zatvorsku kaznu posle mučenja kome su bili izloženi štićenici prethodnog rehabilitacionog centra „Crna Reka“. Možda je krivo Ministarstvo zdravlja ili neko drugo nadležno ministarstvo koje prethodne centre nije zatvorilo. Možda je kriva Srpska pravoslavna crkva na čije se crkvene sudske procese čeka beskrajno dugo (možda je i tom sudstvu potrebna reforma?) i koja se nije razračunala sa Peranovićem i njegovim metodama lečenja na vreme. Svetlana Lukić i Bojan Tončić su danas objavili dva vrlo dobra teksta o ovim aspektima, a materijala za nove tekstove će biti još jako puno, kao što ih je bilo i u svim ostalim slučajevima kad je država Srbija potpuno zakazala.

Nas trenutno zanima kako su na vest o ubistvu štićenika odreagovale Večernje novosti jer se čini da su u razgovoru sa štićenikovom majkom dotakle novo dno novinarstva. Majka govori o teškom životu uz sina zavisnika, o tome da je sin fizički nasrtao na nju i da je morala da ga prijavi policiji, o tome da ju je sin potkradao, o tome da već sedam godina nema struje zbog toga što je „Nebojša napravio ogroman račun“ a ona nema od čega da ga plati. Majka je prestala da kontaktira sa sinom a poslednji put ga je videla prošle nedelje kada je „došao na odsustvo“ kada se činilo da se „posle desetak meseci lečenja vidno popravio“. Za emotivnije delove razgovora treba pogledati link, a ispovest roditelja objavljuje i Press mada joj posvećuje manje pažnje.

Ono šta treba da izbegnemo da komentarišemo su majčine emocije pa i njen celokupan odnos prema sinu (iako je upravo ovo često na meti internet komentatora koji se brinu da li je upravo majka odgovorna što je sin postao narkoman). To da li je majka tužna, da li oseća olakšanje, da li će se pokajati zbog svojih reči su njene privatne stvari i ne možemo uticati na njih niti očekivati ili nastojati da Srbija postane idealno društvo tako što ćemo majci objasniti kako je trebalo da se oseća i kako treba da se oseća.

Ono što je problem je jednostavno činjenica da su Novosti ovaj tekst uopšte objavile. Novosti, naravno, tekstove objavljuju zbog tiraža, tj. zbog toga što žele da zadrže svoje stare čitaoce i da steknu nove. Ipak, Novostima nije falilo ekskluzivnog sadržaja u slučaju Peranović; nezvanične rezultate obdukcije su Novosti objavile prve. Dodatni sadržaj Novosti su probale da pronađu u razgovoru sa majkom ubijenog Zarubca. Ovaj razgovor savršeno ide na ruku Večernjim novostima jer u njemu ovaj dnevni list nalazi odlično opravdanje za ubistvo Nebojše Zarubca i za odbranu sveštenog lica. Borba protiv narkomanije, makar ona podrazumevala i borbu protiv narkomana kao ljudskog bića sa jedne strane, i zaštita Srpske pravoslavne crkve i svih njenih grešaka i propusta sa druge strane su opšta mesta desničarske, pseudopatriotske Srbije koju Novosti tako dugo i toliko odlučno brane, umesto da makar jednom stave profesionalizam ispred svoje ideologije.

Insistiranjem na objavljivanju ovog i ovakvog razgovora, Novosti efektivno relativizuju ozbiljno krivično delo predstavljajući ceo slučaj kao odnos majke i sina gde je Branislav Peranović potencijalno samo izvršilac jedne smrtne presude. Smrtnu presudu je narkoman mogao da potpiše samom sebi kada je počeo da se drogira, a mogao je i da je izvrši nad svojom majkom, sestrom ili nad bilo kojim čitaocem Večernjih novosti. Novosti šalju poruku olakšanja i sugerišu da je smrt bila neizbežna i da je dobro što je narkoman taj koji je na kraju mrtav. Problema ovde ima puno, a prvi je taj što ubistvo Nebojše Zarubca nije privatna stvar majke, sina i osumnjičenog Branislava Peranovića jer Srbija nije plemensko društvo u kome će porodica odlučiti da li se ubici ima suditi ili ne. Srbija (bi trebalo da) je država u kojoj se ubistvo goni po službenoj dužnosti. Odlukom da relativizuju ubistvo Nebojše Zarubca zato što je žrtva narkoman, a osumnjičeni za ubistvo svešteno lice, Novosti otvaraju put da se svako sledeće ubistvo interpretira po ovom ključu. Koliko će u tom slučaju vredeti životi drugih kriminalaca ili prostitutki? Koliko će vredeti životi pripadnika Srba naspram pripadnika drugih naroda? Koliko će vredeti životi novinara Večernjih novosti naspram života novinara Špigela? Da li roditelj ima pravo da ubije dete sa posebnim potrebama da ga ne bi gledao kako se muči?

Čitaoci Večernjih novosti, odnosno komentatori na sajtu, su zagrizli udicu. Za razliku od drugih sajtova gde je ogromna većina komentatora zgrožena ovim zločinom, komentatori Novosti nadmoćnom većinom ili opravdavaju postupak osumnjičenog, ili za narkomaniju i tragičan kraj krive majku koja nije dobro vaspitala sina (pre nekoliko decenija). Gomila gluposti se zaista može pročitati: jedni govore da je narkoman zapravo nečovek, drugi tvrde da „niko ne zna kako je to živeti sa narkomanom“ (osim ovih komentatora koji to znaju?), treći tvrdi da „da je ovo država kao što nije, pop bi lemao svakodnevno dilere“... 

Ono što sebi (za sada?) nisu dopustili ni Kurir ni Press koji su takođe razgovarali sa roditeljima, Večernje novosti ne samo što sebi dopuštaju već to predstavljaju kao najupečatljiviji deo celog slučaja. Umesto da zadrže zrno profesionalizma i ne objave tekst, jer nije sve što piše u novinama - novinarstvo, Večernje novosti punom parom kreću u relativizaciju ozbiljnog zločina i predstavljaju narkomaniju kao veći problem od ubistva, štaviše, pokazuju i spremnost da ubistvo prikažu kao jedno od rešenja za narkomaniju. Pred kraj teksta Novosti navode da je protiv ubijenog podneto više od pedeset krivičnih prijava. Istina je, to je daleko više od broja krivičnih prijava podnetih protiv Branislava Peranovića. Novosti se razumeju u brojeve, i u tiraž.

BezObraz

O sličnoj temi sam već hteo da pišem, ali u mnogo hipotetičkijem smislu. Danas je pak potvrđena vest da je Ustavni sud Srbije doneo odluku koju je malo ko očekivao, i zabranio „Obraz“, dve i po godine nakon što je Republičko javno tužilaštvo podnelo zahtev za zabranu ove organizacije. Zahtev je podnet nakon što je u atmosferi linča bila otkazana Povorka ponosa 2009. godine. Detalji odluke Ustavnog suda još nisu poznati, ali zabrana rada ekstremno desničarskih organizacija od strane ustavnih sudova nije nešto novo i nepoznato pa ni ovaj tekst nije preuranjen.

Na sajtu „Obraza“ je dostupno puno bizarnih, blesavih, smešnih, polupismenih, ali i odvratnih i ekstremističkih saopštenja, proglasa, komentara i tome sličnog. Dakle, stavovi koje je ova organizacija zastupala (prošlo vreme, šta kažete?) i akcije koje je preduzimala nisu bili potpuno tajnoviti; članovi i simpatizeri su zapravo bili ponosni na njih. Svakakvo smeće se tamo može pročitati: upozorenja pederima i (kako ih nazivaju u „Obrazu“) „bi-seksualcima“ da će odgovarati pred Bogom i Srbskom Državom (tastatura se raspada pod pritiskom kurziva, navodnika i velikih slova), upozorenja šiptarskim teroristima, ustašama, cionistima; patetični pozivi stubovima srpstva kao što su policajci, sveštenici i radnici; ali i redovna podsećanja na istinu o Ratku Mladiću za koga jedino nije sigurno koliko li je do zuba naoružanih muslimana pobio u Srebrenici i okolini leta '95. Vredi zapaziti da nigde na sajtu nema izričitog poziva da se neko fizički napadne ili likvidira – svima će suditi Bog, Srbska Država ili njeni sudovi. Najdalje „obrazovci“ idu kada najavljuju da će osloboditi okupirane srpske (pardon, Srbske) teritorije, tu neka kap krvi mora da kane.

Šalu na stranu, poslednjih nekoliko godina smo videli da „obrazovci“ i njihove kolege sa ekstremne desnice (sa kojima ne dele obavezno sve stavove i sa kojima se obavezno ne slažu) mogu da i te kako ugrožavaju bezbednost svojih sugrađana, da ih zastrašuju, vređaju i fizički maltretiraju i napadaju. Ovo je svakako kulminiralo na Paradi ponosa 2010. godine kada bi, da su ekstremisti, uključujući i članove „Obraza“, nekim čudom probili kordone policije, sigurno bilo ljudskih žrtava. Za organizovanje nereda vođa organizacije Mladen Obradović je nepravosnažno osuđen na dve godine zatvora (a za izazivanje mržnje pred otkazanu Povorku 2009. godine je osuđen na 8 meseci).

Sada dolazimo do same zabrane. Ustavni sud može zabraniti udruženja čije je delovanje usmereno na nasilno rušenje ustavnog poretka, kršenje zajemčenih ljudskih ili manjinskih prava ili izazivanje rasne, nacionalne ili verske mržnje. (Ustav je ovde, članovi 55 i 167). Dakle, Ustavni sud može zabraniti ovakve organizacije, ali one nisu automatski zabranjene. Postojanje tajnih i paravojnih organizacija je zabranjeno Ustavom. Prošle godine je USS zabranio neonacističku organizaciju „Nacionalni stroj“ i to zbog toga što je bila tajna. Naravno, da je "Nacionalni stroj" bio registrovan kao udruženje, Ustavni sud bi drugačije obrazložio zabranu, ali ovde je, i uz detaljnu analizu organizacije, nju zabranio već zbog činjenice da je u pitanju tajna organizacija i kao takva - već zabranjena Ustavom. Ko ne veruje, neka pročita Odluku o zabrani. „Obraz“ nije bio tajna organizacija, naprotiv, jedno vreme je dobijao novac iz budžeta, a imali su prostorije i (ni manje ni više nego) u Domu vojske u Beogradu. Dakle, Ustavni sud je u slučaju „Obraza“ utvrđivao da li organizacija kao takva deluje u smeru nasilnog rušenja ustavnog poretka, kršenja ljudskih ili manjinskih prava ili izazivanja rasne, nacionalne ili verske mržnje. Sama Odluka, dakle, još nije objavljena, ali svakako da je USS nešto od ovoga utvrdio.

Zabrane udruženja, pa čak i (jakih) političkih partija zbog opasnosti koje predstavljaju za demokratiju i ljudska i manjinska prava, rekli smo, nisu novost – Evropski sud za ljudska prava je npr. potvrđivao zabrane ekstremističkih partija u Italiji i Turskoj (Refah Partisi v. Turkey i M. A. v. Italy – trenutno nedostupno na sajtu Evropskog suda). Dakle, i u nacionalnom sistemu i u međunarodnom sistemu zaštite ljudskih prava zabrana udruženja je nešto što se može braniti i uspešno odbraniti.

Ali, u svakom slučaju treba da razumemo da je zabrana udruživanja nešto što se svrstava u ograničavanje ljudskih prava – ograničavanje ljudskih prava, makar radi zaštite drugih ljudskih prava, opet ostaje to – ograničavanje ljudskih prava. Zato svako ograničenje ljudskih prava mora istovremeno biti legalno, legitimno, proporcionalno i (kako to ponegde piše) neophodno u demokratskom društvu. I dok zabrana „Obraza“ jeste legalna (već po slovu Ustava), iako jeste legitimna (po međunarodnom pravu izazivanje nacionalne, rasne ili verske mržnje jeste legitiman osnov za ograničavanje slobode udruživanja), ostaje da se zapitamo da li je baš zabrana ove organizacije bila jedina proporcionalna mera da se zaštite ljudska prava građana.

Ja mislim da nije bilo neophodno posezati za zabranom u slučaju „Obraza“. Krivična dela za koje su osuđeni, i kazne na koje su osuđeni pripadnici „Obraza“ su u ogromnoj nesrazmeri sa merom koju je izrekao Ustavni sud. Policija je mnogo puta mogla da reaguje adekvatnije, pa i češće, tužilaštvo je moglo da bude mnogo kompetentnije, a i sudovi su mogli da se pažljivije drže slova zakona u svim slučajevima kada su „obrazovci“ uopšte dolazili pred sudove. Sve žrtve „Obraza“ su mogle da budu zaštićene mnogo bolje, i to od strane organa koje finansiraju od poreza. Sve je ovo moglo da ekstremnu desnicu potpuno legitimno obeshrabri. Posle godina i godina odnosa Srbije i „Obraza“ – obraz uz obraz ili oči u oči, Srbija je na kraju reagovala potpuno nesrazmernom merom koja predstavlja zaštitu jednih prava nauštrb drugih, iako se sve moglo završiti mnogo prijatnije.

„Obraz“ je trebalo da istruli. Trebalo je da ostane u nekom registru udruženja, bez svog članstva i bez mogućnosti da plaća svoje troškove. „Obraz“ bi i istrulio da je Srbija zemlja tolerancije, da roditelji znaju da odgovore deci zašto se one dve čike drže za ruke, da škole ne uteruju učenicima strah od boga u svojim programima, da mediji ne dolivaju ulje na vatru kad god se govori o drugim narodima, da policija štiti one koji se u centru glavnog grada mirno šetaju, da tužilaštvo zna da sastavi optužnicu, da Pravni fakultet u Beogradu nije stecište najcrnjeg nacionalizma, onog nacionalizma zbog kojeg je desetine hiljada ljudi ubijeno u bivšoj Jugoslaviji.

„Obraz“ je mrtav, ali povampirenje ćemo gledati jako brzo.

Dan posle juče

Prošlo je 24 sata otkako znamo da Srbija ima novog predsednika, i sunce je sasvim normalno izašlo i zašlo. To, doduše, nije neki uspeh Tomislava Nikolića. Srbija nije ni ušla u rat sa Hrvatskom ili sa Kosovom, dinar se nije strmoglavio, niti su nam uvedene vize. Sve ovo ipak nije dovoljno impresivno. Činjenica da Srbiju nije zadesio biblijski potop ne znači da glasači u drugom krugu predsedničkih izbora nisu pogrešili time što su izglasali Nikolića za predsednika Srbije.

Izbor za predsednika je u drugom krugu bio binarni izbor - znalo se da će po zatvaranju biračkih mesta pobednik biti ili Tadić ili Nikolić, bez obzira na nevažeće listiće i izlaznost. Dakle, ponuđene opcije su bile dosta siromašnije čak i od ponude na parlamentarnim izborima. Pred takvim izborom, znajući da postoje samo dva moguća ishoda, mnogi, politički prilično svesni građani su odlučili da ne glasaju ili da ubace nevažeći list u kutiju.

Jedna kategorija birača privlači pažnju. To nisu redovni glasači Tomislava Nikolića - Nikolića radikala, Nikolića naprednjaka, i to nisu glasači DSS-a, Dveri, SPS-a koji su nezadovoljni Tadićevim predsednikovanjem, koji su u Nikolićevoj pobedi videli zaustavljanje korupcije, stranačkog zapošljavanja, okretanje Rusiji, povratak na Kosovo... To nisu ni oni koji su, poput Vesne Pešić, Nikoliću dali glas iz krajnjeg protesta zbog neustavnog Tadićevog pohoda na sve državne funkcije i kontrole nad dobrim delom medija. To, najzad, nisu ni beli listići koji su odlučili da svoju ulogu u političkom životu ovaj put odigraju tako što će poslati poruku revolta koja je pre svega namenjena LDP-u i Demokratskoj stranci, ma koliko LDP i DS bili odlučni da tu poruku ignorišu. Nisu toliko zanimljivi ni oni koji su potpuno bojkotovali izbore verujući, slično prethodnima, da niko ne zaslužuje njihov glas.

Najzanimljivija kategorija birača je, paradoksalno, deo birača koji je ostao kući, a potajno se nadao da će Tadić ipak pobediti. Ovi birači su odlučili da ostanu moralno čisti očekujući da će se neko drugi kompromitovati i glasati za onog Borisa Tadića koji je gostovao kod Ivana Ivanovića, koji je otišao na koncert Ane Bekute, koji je igrao basket sa Ivicom Dačićem, koji se pobratimio sa SPS-om, koji je bio premijer umesto premijera i kome novinari nisu smeli da postave nijedno škakljivo pitanje. Ovim biračima nije bilo svejedno. Nije im bilo svejedno zbog odlazaka u Vukovar ili u Srebrenicu, zbog hapšenja optuženih za ratne zločine, zbog ukidanja viza, zbog Tadićeve harizme ili možda lepote. Ovi birači su, uljuljkani predizbornim istraživanjima koja su predviđala sigurnu pobedu Tadića, odlučili da 20. maja rade nešto drugo, i da uključe TV tek po zatvaranju biračkih mesta kad će posao već biti obavljen. Onda je sledilo iznenađenje koje je za apsolutno svakog iz ove kategorije bilo neprijatno.

Niko nije prodao dušu Demokratskoj stranci i zauvek se obavezao na vernost Borisu Tadiću. Zbog toga nikako ne treba optuživati bele listiće za Tadićev poraz. Oni koji su iz protesta glasali za Nikolića su, opet, izglasali pobednika i optuživati ih za poraz Borisa Tadića je potpuno nebulozno. Ipak, oni apstinenti koji su se nadali da će drugi obaviti posao umesto njih i glasati za Tadića treba da dobro razmisle.

Ovo je 2012. godina i čini se da Srbiji ne preti nikakva katastrofa zbog toga što na čelo države dolazi neko sa sumnjivim fakultetskim diplomama, bez znanja stranih jezika, bez prisnih veza sa državnicima u regionu. Činjenica da su neki demokratski izglasani lideri, poput Hitlera ili Miloševića, podigli lestvicu onoga što demokratski izglasani lider može da uništi prilično jebeno visoko, ne znači da sada svi sa blaženim osmehom na licu treba da gledamo novog, bilo kakvog predsednika Srbije. U slučajevima Hitlera i Miloševića nije bilo dovoljno ne glasati za njih, već je bilo potrebno i suprotstaviti im se. Možda zato pitanje Šta ste vi radili 20. maja 2012? nije nesuvislo i nije nepristojno.

Nikolić je dobio retku priliku - priliku da svi zaborave da je on bio aktivan političar i devedesetih godina, i da je bio aktivan i dvehiljaditih. Dobio je priliku da građani zaborave da mu nije bilo žao što je Ćuruvija ubijen i da je upozorio Đinđića da je i Tito imao problema sa nogom pred smrt (makar se posle pokajao zbog ovoga). Podsetiti nekoga na ove izjave danas izaziva podsmeh. Ipak, Đinđićev vo na Palama i Draškovićevo sečenje ruku i dalje su u živom sećanju demokratski opredeljenih birača i tu će zauvek ostati. Nikolić je dobio priliku da se vreme i prostor za njega resetuju, priliku koju očigledno ni Đinđić ni Drašković nisu zasluživali.

U narednom periodu ćemo pratiti sve što novi predsednik radi. Počeo je juče, izjavama da postoji božija pravda, da je čudno što su odnosi sa Crnom Gorom gori od odnosa sa Hrvatskom, da će puno vremena proći dok on poseti Hrvatsku, da je bela kuga problem koji treba rešiti... Počelo je zabranom da njegovom slavlju prisustvuju novinari Blica i Kurira, ali i najavom da će prvi intervju dati nezavisnom programu Svet plus. Počelo je i najavom da će njegov prvi korak biti odlazak na kongres Jedinstvene Rusije. Tako je počelo, a po svoj prilici se neće završiti pre 2017. godine, kada ćemo svi biti pet godina stariji. Pratićemo sve što novi predsednik bude radio i govorio. Ako smo zaboravili Koštunicu, da bar ne zaboravimo Nikolića.

(Ne)Poznato o (ne)poznatima

Ovi parlamentarni izbori će biti prilično zanimljivi, evo nekih nedoumica koje smo imali... Ili ne?

 

 

Dveri prelaze cenzus?

Sakupiti nešto više od 200 000 glasova koliko je potrebno da se uđe u parlament uopšte nije lak zadatak. Ovo znaju svi koji se sećaju koalicije Zajedno za toleranciju (2003), ali i oni koji se sećaju kroz kakve je iglene uši prolazila koalicija oko LDP-a i 2007. i 2008. godine. Dakle, to što su Dveri nesumnjivo dobile na popularnosti od početka kampanje još uvek ne znači i njihov ulazak u Skupštinu. Mirna i staložena kampanja sa populističkim porukama i ozbiljnim držanjem, uz cyberpunk spotove, i dosta pažnje koja im se posvećuje u štampanim medijima će Dverima doneti nekoliko procenata na izborima, ali ne i presudnih 5%. Pred tvrdokornim nacionalistom će se u nedelju naći izbor između raznih koštunica, šešelja, velja, nopoa tako da je strah od ulaska Dveri u Parlament, čini se, preteran.



URS u Skupštini?

Nažalost, da. Izbori nisu reality show u kome glasači izbacuju iz Skupštine onog koga najviše mrze. Dinkić i kompanija su jako omraženi, ali su imali kampanju fokusiranu na privlačenje investitora, na departizaciju (ovakva ironija zaslužuje italik, bold i anderlajn) i na regionalizaciju. Uz predsedničkog kandidata koji nije naročito problematičan, imajući u vidu šta nam je do sada sve stizalo iz G17 kuhinje, URS će verovatno sakupiti dovoljno glasova da uđe u Skupštinu i pomrsi račune svima koji su se nadali da će sledeću vladu formirati bez Dinkićevog uticaja. Sa podrškom koja je jako skoncentrisana u pojedinim... hmmm... regionima, njihova prava snaga izmiče većini ispitivača javnog mnjenja, URS će ući u Parlament, iako će imati slabiji rezultat nego 2007. kad su takođe učestvovali samostalno na izborima.


URS i/ili LDP u koaliciji sa naprednjacima?

Lider LDP-a je ponudio par pomirljivih izjava poslednjih nedelja koje samo dodatno svedoče da saradnja sa LDP-om više nije tabu tema. URS je, suočen sa licemernim negodovanjem Demokratske stranke (koju SPS napada mnogo više od URS-a), takođe izgledao dosta pomirljivo u odnosima sa SNS-om. Na primer, branio je posetu Đulijanija dok su je iz Demagoške stranke napadali. Ipak, ovo još ne vodi postizbornoj saradnji sa naprednjacima. Za početak, SNS, LDP i URS ne mogu ukupno da imaju dovoljno poslanika da bi oformili vladu. Saradnja sa DSS-om je potpuno nemoguća, što jedino ostavlja mogućnost saradnje sa socijalistima. Ali socijalisti nemaju potrebe da odustaju od profitabilne saradnje sa DS-om da bi se okrenuli neizvesnim naprednjacima, i to uz, ni manje ni više nego URS ili LDP. Da ne pominjemo da bi ovo značilo nestanak LDP-a sa političke scene. Ponovljeni izbori su izvesniji od mogućnosti da se ovakva vlada formira.


NOPO u Parlamentu?

Ovo je, zapravo, teško predvideti. Prevarantska stranka Nijedan od ponuđenih odgovora je uspela da se predstavi kao manjinska što znači da će joj trebati nekih 16 000 glasova da bi imali svog poslanika u Skupštini - neinspirativnog Nikolu Tulimirovića. NOPO je imao ogromne probleme da sakupi dovoljno potpisa za podnošenje izborne liste, ali sada im te veštine nisu potrebne, dovoljno je da ih 16 hiljada birača zaokruži na listiću. Za NOPO će glasati članstvo i njihova uža familija, salonski fašisti kojima Inicijativa za spas Srbije Nove srpske političke misli deluje primamljivo, i funkcionalno nepismeni građani koji neće razumeti da „Nijedan od ponuđenih odgovora" zapravo jeste jedan od ponuđenih odgovora, i to definitivno pogrešan. Bošnjačka, mađarska i, verovatno, albanska manjina će imati svoje predstavnike u Skupštini, nadajmo se da će prevarantska manjina ipak ostati napolju.


DSS ispod cenzusa?

DSS će ostvariti najslabiji rezultat ikada, ali očekivati da oni ovaj put završe ispod cenzusa je ipak samo sanjarenje. Ideja o DSS-u ispod cenzusa je potekla zato što su se neke kockice složile... Za razliku od prethodnih izbora, DSS ovaj put nema podršku Nove Srbije, a deo starih glasača će se opredeliti za naprednjake, za Dveri, pa i za NOPO. Kampanja im je takođe potpuno bizarna i ne znam ko će se zbog nje odlučiti da glasa za Demokratsku stranku Srbije (neprevaziđeni horor-spot je ovde). Ipak, sama činjenica da je Koštunica odlučio da hrabro stane ispred stranke na predsedničkim izborima i nostalgija za starim, dobrim vremenima će pomoći da DSS održi glavu iznad vode.


Zukorlić(evci) u Skupštini?

Bošnjačka demokratska zajednica je stranka Emira Elfića, šuraka Muamera Zukorlića, i ova stranka nastupa u koaliciji Sve zajedno sa četiri vojvođanske manjinske stranke. Iako Bošnjaci ne glasaju isključivo za manjinske liste, ovo će biti prilika da proverimo da li BDZ može da postane nova najjača manjinska stranka u Sandžaku. Ja mislim da će ova koalicija imati jednog ili dva poslanika sa kojima će predstavnici vlasti morati da razgovaraju što može da bude jako korisno ukoliko obe strane budu nastupale u dobroj v(j)eri.

Pretpraznička atmosfera

Bliže se izbori, praznik demokratije. Parlamentarni, lokalni, pokrajinski (u onoj jednoj pokrajini), a ako Boris Tadić danas ili sutra dobro iskalkuliše da njegovim ličnim i partijskim interesima to odgovara, onda i predsednički izbori, održaće se za mesec dana u Srbiji (sa nekim izuzecima u njenom srcu). Posle 4 godine svega što se izdešavalo gledaćemo stare znance, u sledećoj vladi i u sledećoj opoziciji.

Pravi pobednik izbora će po svoj prilici biti Ivica Dačić. Od komunikativnog i otvorenog ministra policije koji raskrinkava kriminalne grupe i donosi nam viznu liberalizaciju, Ivica Dačić je postao stari, dobri domaćin koji lupa šakom o sto, breca se na novinare i strane diplomate i uzvikuje „bre”, „jee” i „mis'im” kad god pomis'i da će ga to učiniti autentičnijim. Iako će najradije opet u vladu sa DS-om, Dačić jedini zadržava potencijal da ide u vladu sa svima, a ako budu raspisani i predsednički izbori, Dačić će svakako probati da ovo kapitalizuje, u prijateljskom dijalogu sa DS-om. Uz Demokratsku stranku koja još uvek ne najavljuje svog kandidata za premijera (svi su dobri, je li), Dačić je trenutno bliži funkciji predsednika buduće vlade nego što se uglavnom misli. Sa Palminom ergelom iz Šumadije i gramzivim gerontokratskim štetočinama iz PUPS-a, SPS puca na 15 posto. Šestog maja ipak neće dobiti toliko, ali će svakako imati mnogo više glasova nego 2008. godine.

Demokratska stranka obećava poslove, investicije i sigurnost - dakle ono što baš i nije bila u stanju da obezbedi u poslednje 4 godine. Dobre stvari koje su uradili su ili davne (vizna liberalizacija) ili apstraktne (status kandidata za EU) ili ih se stide (jedna parada ponosa) ili nije izvesno da li im se isplati da ih pominju (profesionalizacija vojske). Na krilima popularnosti preDSednika i onog homofoba i rasiste na čelu Beograda, a uz pomoć mejnstrim medija kojima uglavnom upravljaju, DS (uz LSV i stranku tugaljivog populiste Rasima Ljajića) do kraja kampanje možda i izbije na prvo mesto, naročito ako naprednjaci naprave neki tradicionalni kiks.

Srpska napredna stranka se ponovo sprema za titulu najvećeg gubitnika izbora. Sa programom koji je dugo bio tajna (bolje i da je ostao) a koji služi za podsmeh svima van biračkog tela naprednjaka, SNS obećava sve i svašta, a uglavnom ništa. Ako se javi neko važno pitanje, SNS će raspisati referendum, Tomislav Nikolić će se povući iz politike, čekajte da dođemo na vlast i videćete, uostalom. Naprednjaci igraju na patetiku, na tužne priče običnih ljudi (odakle mi za učešće za stan?), na sopstveno siromaštvo - banke nam ne odobravaju kredit, nemamo ni za bilborde... Naravno, kad im banke, tajkuni ili Rusija daju novac, oni će krenuti u ofanzivu, ali prvo mesto na izborima im još uvek nije zagarantovano, a od vlade verovatno neće biti ništa.

Magovi crnog humora, srbijanska verzija porodice Adams, rezidentni cirkus Vojislava Šešelja u oličenju Centralne otadžbinske uprave (don't call them Glavni odbor) kao jedini cilj izbora ima da SRS otkine komad, kako oni kažu, takozvanim naprednjacima. Jedina stranka koja ne želi da dođe na vlast, SRS bi se zadovoljio i mrvicama u javnim preduzećima, dokle god je naprednjacima loše. Na sramotu Aleksandra Vučića i Tomislava Nikolića (a ujedno i na svoju sramotu) radikali nas podsećaju u svakoj emisiji u kojoj se pojave, pa ih možda zato i vredi gledati. Bez sposobnosti da sakupe dovoljno antievropskih glasova, SRS će se sa LDP-om boriti za četvrto mesto na parlamentarnim izborima i bojim se da će pobediti.

LDP je svojim koalicionim partnerima obećao toliko mesta u Skupštini da će im na kraju jedva ostati i poslanički klub. Podrška Zakonu o informisanju, prohibiciji u Beogradu, razlaz sa Vesnom Pešić, Biljanom Srbljanović i drugima, nemogućnost da utiču na Tijanićevu smenu (eh, taj legalizam) i još neki problemi koje ova stranka ima će verovatno sprečiti da koalicija Preokret ostvari neki istorijski rezultat. Sa  metaforičnom, prerano započelom kampanjom, zatavama (Srbije), stenama i orvelovskim bilbordima, LDP treba da bude prezadovoljan ako za njih bude glasalo 7 posto izašlih na birališta.

Njihovi istorijski rivali - Demokratska stranka Srbije pak neće imati ni toliko. Njihova kampanja izgleda toliko bizarno i glupo da ju je vrlo verovatno radio neko ko DSS mrzi. Skamenjen u zimi 2007/2008, DSS nudi ruske kredite, promoviše pisanija Vojislava Koštunice, obećava kraj evropskih integracija Srbije i nastavak kosovskog boja što ih čini teškim sagovornicima, čak i za SNS. Biračko telo u Srbiji, nažalost, još uvek nije dovoljno zrelo da stranku onih koje su svi zezali u srednjoj školi baci ispod cenzusa. Ali možemo se nadati...

Prisutni na internetu kao Mafia Wars, Ujedinjeni regioni Srbije su više od pokreta, a manje od stranke i donose ponudu koju ne možete da odbijete. „Stop stranačkom zapošljavanju” zvuči više kao ime kampanje neke lokalne nevladine organizacije nego kao slogan stranke (pokreta?) koja je sinonim za stranačko zapošljavanje u Srbiji. URS obećava fabrike, auto-puteve, turističke centre, a Dinkić u spotovima poimence proziva političke protivnike. Iako smo navikli da G17+, URS ili kako god odluče da se zovu postižu bolji rezultat na izborima nego što ispitivanja javnog mnjenja predviđaju, ovaj put će URS (don't call them G17+) verovatno izvisiti za cenzus na parlamentarnim izborima, mada će svakako ostati igrači na lokalnom nivou.

Dalje, vredi pratiti koliko će se ljudi autovati i glasati za političke degenerike iz Dveri (tipujem na nekih 60 hiljada), da li će koalicija u kojoj će biti Bošnjačka demokratska zajednica (pod komandom Zukorlićevog šuraka Emira Elfića) osvojiti koji mandat, te koliko će biti nevažećih listića itd. Očekujte ovde još tekstova o predstojećim izborima, praznici nam stižu i vredi se pripremiti.

Pozitivni znaci

Još sredinom leta bilo je jasno da će 2011. godina ostati upamćena kao godina neobično bogata krupnim vestima. U moru raznih retrospektiva i premotavanja, evo još jednog. U ovom tekstu prisetićemo se svetskih političkih događaja koji su u prethodnih 12 meseci unapredili ljudska prava, demokratiju i vladavinu prava, ili su otvorili put ka njihovom unapređenju. Ovakav pregled nisam video, delimično zbog toga što je ovakav napredak uvek work in progress i nema uvek smisla davati konačnu ocenu baš na prelasku iz jedne godine u drugu, a delom zbog toga što je dosta nepopularno biti optimističan i tvrditi da je u nekim aspektima ovaj svet bar malo bolji nego što je bio u 2010. godini. Ja mislim da jeste bolji i da će mali broj ljudi poželeti da se njihovi diktatori svrgnuti prošle godine vrate na vlast ili bar povampire, ma šta mislili komentatori sa Nove srpske političke misli.

Najveći napredak ostvarila je Burma (Mijanmar). Od sredine godine, vlasti ove azijske zemlje su počele da preduzimaju brojne korake u dobrom pravcu, a da to niko nije očekivao (iako je Aung San Su Ći, najpoznatija politička zatvorenica, zaista bila oslobeđana krajem 2010). Cenzura štampe i inteneta je skoro potpuno ukinuta, strani sajtovi i kanali sa vestima su dostupni građanima; dozvoljeno je formiranje sindikata, dozvoljeni su štrajkovi i protesti; otprilike jedna trećina političkih zatvorenika je oslobođena (uključujući i one poznatije); dogovoren je prekid vatre sa skoro svim pobunjeničkim grupama u zemlji; zbog protivljenja lokalnog stanovništva i aktivista vlasti su odustale od gradnje brane u kojoj su učestvovali i Kinezi itd. Ove godine će se održati i izbori na kojima će učestvovati i partija Aung San Su Ći - Nacionalna liga za demokratiju i videćemo da li će se demokratizacija Burme nastaviti.

Najpoznatiji događaj prošle godine je svakako Arapsko proleće - pobuna stanovništva brojnih arapskih zemalja zbog nezadovoljavajućih ekonomskih uslova, manjka demokratije i viška korupcije. U Tunisu je Arapsko proleće bilo najuspešnije. Samo deset dana nakon što je (sada širom sveta poznati) unesrećeni ulični trgovac Muhamed Buazizi podlegao povredama od samospaljivanja, diktator Ben Ali je pobegao od masovnih uličnih demonstracija - u Saudijsku Arabiju, prethodno raspustivši vladu. Nestabilnost je trajala mesecima, ali danas je Tunis zemlja na kojoj je na vlasti vlada izabrana posle fer izbora. Premijer je lider umerenih islamista, ali je za predsednika države izabran sekularni političar i borac za ljudska prava Monsef Marzuki. Donošenje novog ustava i raspisivanje novih izbora sledi ove godine. Egipćani su imali manje sreće. Hosni Mubarak je podneo ostavku u februaru posle velikih (i na momente veličanstvenih) demonstracija na Trgu Tahrir u Kairu, ali nestabilnost i dalje podgreva vojska koja privremeno upravlja zemljom. Sami izbori se održavaju u 6 krugova (iako vojska najavljuje da će da ih ubrza) i do sada su proticali mirno, ali haos i ulične borbe vojske sa demonstrantima su obeležile period moderne istorije Egipta koji doskorašnji diktator gleda iz zatvorske ćelije. Moamer Gadafi je pokazao da neće tako lako otići sa vlasti i uvukao je Libiju u građanski rat. U danima kada je postojao veliki rizik da će Gadafijeve trupe prodreti u pobunjeni Bengazi i napraviti pokolj, Savet bezbednosti je doneo rezoluciju kojom je otvoren put da NATO interveniše protiv Gadafijevog režima. Bez mogućnosti da se suprotstavi nadmoćnom savezu i sve bolje motivisanim i opremljenim pobunjenicima, Gadafijev režim je postepeno gubio teritoriju kojom je upravljao sve dok Gadafi nije izvučen iz neke cevi u kojoj se krio u rodnom Sirtu i potom linčovan. Iako Libija tek treba da dobije ustav i parlament, a pobednici treba da smanje doživljaj, za sada zemlja ne izgleda ni kao američka kolonija ni kao Al Kaidin vilajet, u inat zlonamernima. U najsiromašnijoj arapskoj zemlji demonstratni su uspeli da izdejstvuju odlazak sa vlasti živopisnog Alija Abdulaha Saleha koji je vladao 32 godine - prvo Severnim Jemenom a posle jedinstvenom državom. Jemenom sada upravlja vlada nacionalnog jedinstva na čijem je čelu lider opozicije, ali da bismo videli konačni ishod Arapskog proleća u ovoj zemlji, moraćemo još da se strpimo jer Salehovi rođaci i prijatelji još komanduju oružanim snagama. U Maroku je kralj Muhamed VI sprečio veći haos i najavio donošenje novog ustava koji je i izglasan na referendumu. Njime se kralj odrekao nekih bitnih ovlašćenja u korist parlamenta i vlade, a takođe, berberski je uz arapski postao zvanični jezik. Održani su izbori na kojima su pobedili umereni islamisti čiji je vođa postao i premijer. U Alžiru je ukinuto omrznuto vanredno stanje i dozvoljeno je održavanje protesta, ali ne i u glavnom gradu, pa ćemo za dalji napredak sačekati majske izbore na kojima će, navodno, moći da učestvuju i partije kojima poslednjih 13 godina nije bilo omogućeno da se registruju. Manje ustupke i promene su najavile i vlasti Jordana, Omana i Kuvajta, a veliko iznenađenje je bila najava kralja Saudijske Arabije Abdulaha da će na izborima 2015. moći da se kandiduju i glasaju - žene. S obzirom na to da će kralj tada imati 90 godina (inšalah), ne treba zadržavati dah - na prestolu ga nasleđuje konzervativni princ Najef koji će ovu odluku možda da izmeni.

Bilo je pozitivnih signala i drugde. U Obali Slonovače je Loran Gbagbo odlučio da ne prizna jasni izborni poraz i proglasio pobedu. Kratkotrajni rat između njegovih snaga i snaga pravog pobednika Alasana Uatare prekinuli su francuski specijalci kada su Gbagboa u majici na bratele izvukli iz predsedničke palate. Gbagbo se danas nalazi u Hagu i prvi je šef države koji će pred Međunarodnim krivičnim sudom odgovarati za zločine protiv čovečnosti. Južni Sudan je postao nova nezavisna država, a Sudan je priznao volju naroda. Dva Sudana (još) nisu u ratu, iako su odnosi između njih na ivici sukoba. U Nigeru su održani parlamentarni izbori koji su označili kraj vladavine vojne hunte i povratak države u Afričku uniju. Madagaskar je takođe na putu povratka u ovu organizaciju jer se zemlja polako dovodi u red posle državnog udara u kome je na vlast došao Andri Radžoelina, gradonačelnik glavnog grada. U Zambiji su održani predsednički izbori na kojima je pobedio opozicioni kandidat uprkos ogromnom novcu koji su Kinezi uložili u dotadašnjeg predsednika. Čak ću istrčati pred rudu i pomenuti da u Somaliji glavna militantna organizacija Al Šabab koja kontroliše skoro pola zemlje gubi podršku i teritoriju na tri fronta - u Mogadišu zbog dejstava vladinih snaga i snaga Afričke unije, i uz etiopijsku i kenijsku granicu zbog intervencije dve vojske iz susednih zemalja.

Honduras je ponovo član Organizacije američkih država pošto se svrgnuti predsednik Manuel Selaja vratio u zemlju uz garancije da neće biti krivično gonjen. Ekonomske reforme su u toku na Kubi i Kubanci sve veći broj poslova mogu da obavljaju privatno, dok su do pre nekoliko meseci čak i frizerski saloni bili u vlasništvu države. Sve je jasnije da je povratak na staro nemoguć (evo jednog zanimljivog istraživanja), a postoje i najave da će stanovnicima ovog ostrva konačno biti omogućeno i da putuju u inostranstvo. U Španiji je ETA najavila konačni kraj oružane borbe, a neki red u tekstu možemo da dodelimo i Srbiji koja je ipak uhapsila i poslala u Hag poslednju dvojicu optuženika koje je tražio Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju što je bio jako bitan korak, čak ne toliko za Srbiju koliko za međunarodnu pravdu.

Za kraj, dobar deo ovih priča jeste nezavršen i treba pratiti šta se dalje dešava. Brojne su zemlje gde legitimni zahtevi građana prošle godine nisu uvaženi uprkos manjim ili većim, ali uglavnom jako hrabrim protestima. Sirija, Bahrein, Iran, Alžir, Saudijska Arabija, Mauritanija, Gabon, Malavi, Džibuti, Angola, Svazilend, Kazahstan, Belorusija, Rusija i Kina su samo neke zemlje čiji su građani tražili ono što im pripada i što zaslužuju. Pre ili kasnije će to i dobiti, počela je 2012.