Pozitivni znaci

Još sredinom leta bilo je jasno da će 2011. godina ostati upamćena kao godina neobično bogata krupnim vestima. U moru raznih retrospektiva i premotavanja, evo još jednog. U ovom tekstu prisetićemo se svetskih političkih događaja koji su u prethodnih 12 meseci unapredili ljudska prava, demokratiju i vladavinu prava, ili su otvorili put ka njihovom unapređenju. Ovakav pregled nisam video, delimično zbog toga što je ovakav napredak uvek work in progress i nema uvek smisla davati konačnu ocenu baš na prelasku iz jedne godine u drugu, a delom zbog toga što je dosta nepopularno biti optimističan i tvrditi da je u nekim aspektima ovaj svet bar malo bolji nego što je bio u 2010. godini. Ja mislim da jeste bolji i da će mali broj ljudi poželeti da se njihovi diktatori svrgnuti prošle godine vrate na vlast ili bar povampire, ma šta mislili komentatori sa Nove srpske političke misli.

Najveći napredak ostvarila je Burma (Mijanmar). Od sredine godine, vlasti ove azijske zemlje su počele da preduzimaju brojne korake u dobrom pravcu, a da to niko nije očekivao (iako je Aung San Su Ći, najpoznatija politička zatvorenica, zaista bila oslobeđana krajem 2010). Cenzura štampe i inteneta je skoro potpuno ukinuta, strani sajtovi i kanali sa vestima su dostupni građanima; dozvoljeno je formiranje sindikata, dozvoljeni su štrajkovi i protesti; otprilike jedna trećina političkih zatvorenika je oslobođena (uključujući i one poznatije); dogovoren je prekid vatre sa skoro svim pobunjeničkim grupama u zemlji; zbog protivljenja lokalnog stanovništva i aktivista vlasti su odustale od gradnje brane u kojoj su učestvovali i Kinezi itd. Ove godine će se održati i izbori na kojima će učestvovati i partija Aung San Su Ći - Nacionalna liga za demokratiju i videćemo da li će se demokratizacija Burme nastaviti.

Najpoznatiji događaj prošle godine je svakako Arapsko proleće - pobuna stanovništva brojnih arapskih zemalja zbog nezadovoljavajućih ekonomskih uslova, manjka demokratije i viška korupcije. U Tunisu je Arapsko proleće bilo najuspešnije. Samo deset dana nakon što je (sada širom sveta poznati) unesrećeni ulični trgovac Muhamed Buazizi podlegao povredama od samospaljivanja, diktator Ben Ali je pobegao od masovnih uličnih demonstracija - u Saudijsku Arabiju, prethodno raspustivši vladu. Nestabilnost je trajala mesecima, ali danas je Tunis zemlja na kojoj je na vlasti vlada izabrana posle fer izbora. Premijer je lider umerenih islamista, ali je za predsednika države izabran sekularni političar i borac za ljudska prava Monsef Marzuki. Donošenje novog ustava i raspisivanje novih izbora sledi ove godine. Egipćani su imali manje sreće. Hosni Mubarak je podneo ostavku u februaru posle velikih (i na momente veličanstvenih) demonstracija na Trgu Tahrir u Kairu, ali nestabilnost i dalje podgreva vojska koja privremeno upravlja zemljom. Sami izbori se održavaju u 6 krugova (iako vojska najavljuje da će da ih ubrza) i do sada su proticali mirno, ali haos i ulične borbe vojske sa demonstrantima su obeležile period moderne istorije Egipta koji doskorašnji diktator gleda iz zatvorske ćelije. Moamer Gadafi je pokazao da neće tako lako otići sa vlasti i uvukao je Libiju u građanski rat. U danima kada je postojao veliki rizik da će Gadafijeve trupe prodreti u pobunjeni Bengazi i napraviti pokolj, Savet bezbednosti je doneo rezoluciju kojom je otvoren put da NATO interveniše protiv Gadafijevog režima. Bez mogućnosti da se suprotstavi nadmoćnom savezu i sve bolje motivisanim i opremljenim pobunjenicima, Gadafijev režim je postepeno gubio teritoriju kojom je upravljao sve dok Gadafi nije izvučen iz neke cevi u kojoj se krio u rodnom Sirtu i potom linčovan. Iako Libija tek treba da dobije ustav i parlament, a pobednici treba da smanje doživljaj, za sada zemlja ne izgleda ni kao američka kolonija ni kao Al Kaidin vilajet, u inat zlonamernima. U najsiromašnijoj arapskoj zemlji demonstratni su uspeli da izdejstvuju odlazak sa vlasti živopisnog Alija Abdulaha Saleha koji je vladao 32 godine - prvo Severnim Jemenom a posle jedinstvenom državom. Jemenom sada upravlja vlada nacionalnog jedinstva na čijem je čelu lider opozicije, ali da bismo videli konačni ishod Arapskog proleća u ovoj zemlji, moraćemo još da se strpimo jer Salehovi rođaci i prijatelji još komanduju oružanim snagama. U Maroku je kralj Muhamed VI sprečio veći haos i najavio donošenje novog ustava koji je i izglasan na referendumu. Njime se kralj odrekao nekih bitnih ovlašćenja u korist parlamenta i vlade, a takođe, berberski je uz arapski postao zvanični jezik. Održani su izbori na kojima su pobedili umereni islamisti čiji je vođa postao i premijer. U Alžiru je ukinuto omrznuto vanredno stanje i dozvoljeno je održavanje protesta, ali ne i u glavnom gradu, pa ćemo za dalji napredak sačekati majske izbore na kojima će, navodno, moći da učestvuju i partije kojima poslednjih 13 godina nije bilo omogućeno da se registruju. Manje ustupke i promene su najavile i vlasti Jordana, Omana i Kuvajta, a veliko iznenađenje je bila najava kralja Saudijske Arabije Abdulaha da će na izborima 2015. moći da se kandiduju i glasaju - žene. S obzirom na to da će kralj tada imati 90 godina (inšalah), ne treba zadržavati dah - na prestolu ga nasleđuje konzervativni princ Najef koji će ovu odluku možda da izmeni.

Bilo je pozitivnih signala i drugde. U Obali Slonovače je Loran Gbagbo odlučio da ne prizna jasni izborni poraz i proglasio pobedu. Kratkotrajni rat između njegovih snaga i snaga pravog pobednika Alasana Uatare prekinuli su francuski specijalci kada su Gbagboa u majici na bratele izvukli iz predsedničke palate. Gbagbo se danas nalazi u Hagu i prvi je šef države koji će pred Međunarodnim krivičnim sudom odgovarati za zločine protiv čovečnosti. Južni Sudan je postao nova nezavisna država, a Sudan je priznao volju naroda. Dva Sudana (još) nisu u ratu, iako su odnosi između njih na ivici sukoba. U Nigeru su održani parlamentarni izbori koji su označili kraj vladavine vojne hunte i povratak države u Afričku uniju. Madagaskar je takođe na putu povratka u ovu organizaciju jer se zemlja polako dovodi u red posle državnog udara u kome je na vlast došao Andri Radžoelina, gradonačelnik glavnog grada. U Zambiji su održani predsednički izbori na kojima je pobedio opozicioni kandidat uprkos ogromnom novcu koji su Kinezi uložili u dotadašnjeg predsednika. Čak ću istrčati pred rudu i pomenuti da u Somaliji glavna militantna organizacija Al Šabab koja kontroliše skoro pola zemlje gubi podršku i teritoriju na tri fronta - u Mogadišu zbog dejstava vladinih snaga i snaga Afričke unije, i uz etiopijsku i kenijsku granicu zbog intervencije dve vojske iz susednih zemalja.

Honduras je ponovo član Organizacije američkih država pošto se svrgnuti predsednik Manuel Selaja vratio u zemlju uz garancije da neće biti krivično gonjen. Ekonomske reforme su u toku na Kubi i Kubanci sve veći broj poslova mogu da obavljaju privatno, dok su do pre nekoliko meseci čak i frizerski saloni bili u vlasništvu države. Sve je jasnije da je povratak na staro nemoguć (evo jednog zanimljivog istraživanja), a postoje i najave da će stanovnicima ovog ostrva konačno biti omogućeno i da putuju u inostranstvo. U Španiji je ETA najavila konačni kraj oružane borbe, a neki red u tekstu možemo da dodelimo i Srbiji koja je ipak uhapsila i poslala u Hag poslednju dvojicu optuženika koje je tražio Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju što je bio jako bitan korak, čak ne toliko za Srbiju koliko za međunarodnu pravdu.

Za kraj, dobar deo ovih priča jeste nezavršen i treba pratiti šta se dalje dešava. Brojne su zemlje gde legitimni zahtevi građana prošle godine nisu uvaženi uprkos manjim ili većim, ali uglavnom jako hrabrim protestima. Sirija, Bahrein, Iran, Alžir, Saudijska Arabija, Mauritanija, Gabon, Malavi, Džibuti, Angola, Svazilend, Kazahstan, Belorusija, Rusija i Kina su samo neke zemlje čiji su građani tražili ono što im pripada i što zaslužuju. Pre ili kasnije će to i dobiti, počela je 2012.