Logika neuspeha i Srbija 1326

Kako se zahuktavalo lociranje haških optuženika za vreme premijerskog mandata V. Koštunice, tako se u javnom mnjenju širilo shvatanje koje će vlast rado prihvatiti i koristiti u svoju korist: mi stalno ispunjavamo uslove, a oni nam uvek traže još. Iako je predaja optuženika Haškom sudu od početka pa do kraja bio jedinstveni uslov, u Srbiji se pronalaženje svakog optuženika posmatralo kao izdvojeni, pojedinačni posao koji mi, eto, dobro obavimo, ali SAD, Karla del Ponte, EU i ko već ne, nam uvek izmisle još prohteva. Ovako su građani Srbije naučili da sebe vide kao vredne i požrtvovane radnike kojima nikako ne uspeva da nahrane proždrljivi Zapad. Ovo je, naravno, banalno kao primer studenta koji stalno daje neke ispite i svaki put se žali kako mu ne daju diplomu, iako je uslov za sticanje diplome - davanje svih ispita. Simple as that.

Ista logika neuspeha se danas primenjuje na uslovljavanje oko Kosova. Evropska unija i njene pojedinačne članice insistiraju na normalizaciji odnosa sa Kosovom kao jedinstvenim uslovom koji se postavlja pred Srbiju u procesu integracija, a vlasti se vade kako stalno ispunjavaju zahteve a uvek nam ostaje još nešto. EU nema jedinstvenu spoljnu politiku i neke njene članice to nikako ne žele, pa zato EU kao celina u kojoj 5 članica ne priznaje Kosovo, i ne traži od Srbije priznanje nezavisnosti Kosova. Ali svaka pojedinačna članica to može da postavi kao uslov - pri odlučivanju o statusu kandidata, pri određivanju datuma za početak pristupnih pregovora, pri otvaranju i zatvaranju poglavlja i pri odlučivanju o samom prijemu. Tako da normalizacija odnosa sa Kosovom možda ne podrazumeva priznavanje Kosova što se tiče Evropske komisije, ali što se tiče pojedinačnih članica - verovatno podrazumeva. Možemo biti kreativni i pretpostaviti kako se priznanje Kosova uklapa u svako pojedinačno poglavlje u budućim pregovorima, a ja ću naglasiti sledeća: slobodan promet robe, kapitala, energetika, statistika, regionalna politika, pravosuđe itd. Dakle normalizacija odnosa sa Kosovom nije uspostavljena tako što se sklopi sporazum o integrisanom upravljanju prelazima (koji se još uvek ne primenjuje), ili sporazum o katastru, već je normalizacija odnosa sa Kosovom jedinstveni uslov za čije će ispunjavanje vlasti Srbije morati da se potrude mnogo više.

Šta je trenutno problem? Barikade i regionalno predstavljanje. Što se tiče barikada, tačno sam pretpostavio u jednom od prethodnih tekstova da Evropski savet neće ni odlučivati o statusu kandidata ako se barikade ne razmontiraju, pa sad vidimo da je odluka o Srbiji odložena. Problem je što vlasti Srbije te barikade ni ne kontrolišu, a nikad ih nisu u potpunosti ni kontrolisale. U tri od četiri opštine na severu Kosova, na vlasti su partije koje su opozicija vladi u Beogradu - SNS u Kosovskoj Mitrovici, a DSS u Zvečanu i Zubinom potoku. Dovoljno je da aktivisti tih stranaka podignu barikade prkoseći Borisu Tadiću i Srbija već ima veliki problem, da ne pominjemo da bi u podizanju barikada imali podršku najvećeg dela lokalnog stanovništva. Te barikade očigledno ne može da ukloni KFOR, snage pod kontrolom kosovskih vlasti to mogu još manje, a Srbiji su ove barikade nekako nedostupne što sve čini sever Kosova politički najegzotičnijim delom Evrope danas - što je do nedavno mogao biti opis celog Kosova. Zbog velike nesaglasnosti vlasti u Srbiji i vlasti na severu Kosova, ne vidim kako će problem barikada biti rešen do konačne odluke o kandidaturi u martu. Jedini novi momenat koji se najavljuje bi mogao biti početak rada jedinstvenih carinskih punktova - ako prisustvo policije iz Srbije ne umiri građane severa Kosova i barikade ne nestanu, mislim da će odluka u martu biti negativna.

Drugi problem je regionalno predstavljanje Kosova, što je u izveštaju Evropske komisije bilo nešto što Srbija treba da reši da bi dobila datum pristupnih pregovora. Sada je to, iznenađujuće, neophodno već za dobijanje statusa kandidata. Srbija insistira da u predstavljanju Kosova postoji referenca na Rezoluciju Saveta bezbednosti 1244, što je za Prištinu neprihvatljivo (za kreativnije rešenje videti zaključke u analizi Tatjane Papić). U prethodnom tekstu sam napomenuo da je u Ujedinjenim nacijama pitanje Kosova blokirano, pa zato ne vidim zašto bi se Kosovo predstavljalo kroz Savet bezbednosti koji nije u stanju da konstruktivno pristupi rešavanju ovog problema. Drugim rečima, bilo bi potpuno besmisleno da ispred predstavnika Kosova stoji pločica na kojoj piše Kosovo SB 1244, ili, još besmislenije, UNMIK Kosovo. Ova referenca bi bila suvišna kao kada bi se Srbija predstavljala kao Srbija 1326, što je broj rezolucije kojom je Savet bezbednosti preporučio prijem Jugoslavije u Ujedinjene nacije 2000. godine, jer Srbija nije definisana tom Rezolucijom, kao što ni Kosovo godinama nije definisano Rezolucijom 1244. Pošto Srbija smatra da je bila dovoljno konstruktivna i da je lopta u dvorištu Prištine, a imajući u vidu da se bliže izbori u Srbiji, regionalno predstavljanje Kosova će biti druga krupna prepreka za status kandidata u martu.

Dakle, situacija je jako loša i, da bude još lošije, ne zavisi u potpunosti od vlasti u Srbiji već i od stranaka i lokalnih odbora stranaka kojima evropske integracije nisu cilj a sa kojima vlada Srbije ne želi ili ne može da dođe do zajedničkog stava u narednih par meseci. Pritom, sama vlada i predsednik Srbije ne žele da se „odreknu" Rezolucije 1244, pa je za sada izvesnije da Srbija neće dobiti status kandidata nego da će uspešno rešiti problem. 

Ono što bi Srbija mogla da učini i da problem zaobiđe, bar u kontekstu evropskih integracija i dobijanja statusa kandidata, je da raspusti lokalne vlasti na severu Kosova zbog nepoštovanja odluka vlade Srbije. Pošto lokalne vlasti ne bi pristale da se povuku i da se organizuju novi izbori, ostale bi bez legalnosti, a ubrzo i bez legitimiteta za funkcionisanje, pa bi bile prinuđene da same organizuju sopstvene izbore negde u budućnosti, bez novca iz Beograda. Ovako ne bi bio rešen problem funkcionisanja severnog Kosova, ali bi se konačno videlo koliku odgovornost ima Beograd, a koliku lokalne vlasti i oni koji ih biraju. Popis stanovništva na severu Kosova nije održan (da budem ciničan, možda bi se većina nacionalno izjasnila kao Rusi ili DSS-ovci), a održavanje lokalnih izbora po zakonima Srbije je u svakom slučaju sve neizvesnije o čemu će se tek pričati. Beograd nekoliko meseci pred izbore možda nema snage da preseče ovaj Gordijev čvor, ali bi ga jedan zamah mačem bar olabavio.

Kosovska nezavisnost 101

Kako se za sada čini, iako smo imali cele četiri godine da smislimo nešto novo za predizbornu kampanju, narednih meseci ćemo ponovo slušati o starim, dobrim temama, a odnos prema Kosovu će verovatno ponovo biti prvi izbor. U svakodnevnom političkom diskursu Kosovo je najdublji bunar iz koga se može zahvatiti beskrajno mnogo otrovnog mulja, ali nimalo vode. Zato bi bilo pristojno da ovde pretrčimo preko par stvari koje treba da ilustruju zašto je ono što većina političkih partija i nacionaliista u Srbiji priželjkuje i potražuje u vezi Kosova nedostižno.

Za početak, srpski nacionalisti su u pravu kada tvrde da se granice menjaju – granice Srbije su se npr. nedavno izmenile. Za promenu granica potrebna je volja stanovništva, pobeda u ratu, podrška velikih sila, često sva tri, ali nikad baš nijedno od navedenog. I tu je prvi problem. Srbija je već vodila rat za Kosovo, i doživela veliki vojni i politički poraz. To što vojska nije potpuno desetkovana na Kosovu Polju nije bitno – oružane snage Srbije su bile primorane da napuste deo teritorije i danas se na Kosovu vojska i policija sastoje od nekih drugih snaga – u dobroj meri albanskih. Politički poraz je takođe bio ogroman i tu svakako treba imati u vidu da je godinu dana nakon rata pao režim Slobodana Miloševića. Neuspeh u ratu je, po meni, bio možda i najveći faktor u Miloševićevom izbornom porazu. Što se tiče volje stanovništva, ogromna većina žitelja Kosova je želela promenu granica, a danas je procenat onih koji su za nezavisnost još i veći, ne samo zbog velikog broja izbeglih sa Kosova, već i zato što pripadnici drugih naroda očigledno učestvuju u radu kosovskih institucija, pa su dosledni protivnici kosovske nezavisnosti skoro isključivo Srbi. Na kraju, zvanična politika Srbije nema podršku nijedne sile koja igra bilo kakvu ulogu na terenu – Rusija, Kina, Brazil i Indija nemaju težinu koju u Prištini imaju SAD, V. Britanija, Francuska, Nemačka itd.

Činjenica je da u Savetu bezbednosti zbog Rusije i Kine ne može da bude doneta nijedna rezolucija koja bi vodila prijemu Kosova u Ujedinjene nacije. Ali, sa druge strane, rezoluciju koja bi potvrdila suverenitet Srbije na Kosovu bi odbacile čak tri stalne članice Saveta bezbednosti! Dakle, podrška koju Srbija ima tamo je ipak jako ograničena i Ujedinjene nacije ne stoje uz zvanični Beograd, već su jednostavno blokirane po ovom pitanju. Zbog toga ni kosovski Albanci, ni velike sile koje su prisutne na terenu, a ni Evropska unija u meri o kojoj o tome može da odlučuje ne gledaju u Njujork da bi došli do rešenja. Ujedinjene nacije na Kosovu danas imaju zapravo jako malu ulogu, što se vidi i po broju službenika i ugledu koji uživa UNMIK. Stoji i to da kosovsku nezavisnost i dalje ne priznaje većina članica UN-a, ali to takođe ne podrazumeva direktnu podršku stavovima Srbije. Ni Crna Gora, članica Ujedinjenih nacija, još uvek nema priznanja svih država – neke države se jednostavno tim pitanjima ne bave. Neke se time ne bave sada, neke se neće baviti ni u budućnosti, a neke će zauzeti otvoreni stav, ali broj država koje Kosovo priznaju će i dalje rasti jer je priznavanje država svakako češća pojava od ponegde potpuno osporavane prakse povlačenja priznanja.

Daj šta daš, ako nema povratka Kosova pod vlast Srbije, može li se Kosovo podeliti? Srbi sa severa bi to svakako želeli, uostalom Leposavić i Zubin Potok nisu ni bili Kosovo do 1956. Srbi sa severa insistiraju na povratku u stanje pre 25. jula i fizički ne dozvoljavaju da albanski carinici kopnenim putem priđu Brnjaku i Jarinju. Po svoj prilici, Srbija bi, u iščekivanju odluke o statusu kandidata, pristala da carinske poslove na ova dva prelaza zajednički obavljaju Euleks, Carina Kosova, ali i carinici iz Srbije (kao u nekom vicu: Sede Srbin, Albanac i Evropljanin na Brnjaku i kaže Albanac...), ali izgleda da kosovski Srbi ne nameravaju da do 9. decembra razmontiraju barikade, naročito ne da bi propustili kosovske carinike na fiktivno radno mesto. Ovo ilustruje i jednu bitnu stvar: Albanci širom Kosova smatraju simboličko prisustvo po jednog svog carinika na Brnjaku i Jarinju dokazom teritorijalnog integriteta države, dok sa druge strane, Srbi (bar na severu Kosova) zahtevaju i poništavanje sporazuma Beograda i Prištine i odlazak carinika i vojsku i policiju Srbije na ulicama Mitrovice da bi se taj deo Kosova smatrao delom Republike Srbije. Šta mislite, čiji će se zahtevi lakše ostvariti?

Da li će dosledno odbijanje Srba da se povinuju volji Prištine izmoriti velike sile koje potpuno podržavaju ne samo nezavisnost već i teritorijalni integritet Kosova toliko da one odustanu od takve podrške? Ne. Južno od Ibra ima Srba koji žive, rade i politički deluju u okviru kosovskih institucija. Severno od Ibra gotovo da ih nema, ali tamo i dalje živi par hiljada Albanaca koji odbijaju bilo kakvu podelu. U Srbiji se često čuje da je albansko odbijanje da učestvuju u radu institucija Srbije dovelo do nezavisnosti i da bi isto tako trebalo da se ponašaju i Srbi na severu. Pogrešno. Nezavisnost Kosova je došla nakon etničkog čišćenja koje je preduzeo Miloševićev režim dokazavši time da se kosovski Albanci ne smatraju čak ni drugorazrednim građanima, već uljezima ili neljudima.

Da li postoji neka razlika između severa i ostatka Kosova koja bi činila razliku dovoljno suštinsku da sever ipak polaže pravo na to da bude deo Srbije? Po svoj prilici ne. Stoji to da su granice Kosova do 1956. bile drugačije, ali etnički Srbi ulaskom Leposavića i Zubinog Potoka u sastav Kosova nisu bili prevareni – ako razmišljamo u etničkim okvirima, to je samo povećalo njihov udeo na Kosovu, i nema razloga da im se bilo šta zbog ranijih administrativnih linija nadoknađuje. Postoji i ideja da je sever Kosova drugačiji jer se tamo nije ratovalo 1999. Ipak, neki Albanci jesu proterani iz severne Mitrovice, što znači da se rat tamo ipak osetio, a sasvim sigurno je bilo i sela južno od Ibra u kojima nije bilo rata – pa ih to ne čini posebnim slučajevima koji će se za sebe izjašnjavati da li hoće ili neće nezavisnost.

A razmena teritorija? Zapravo, retki ozbiljni (i neformalni) razgovori na temu podele su uvek podrazumevali razmenu teritorija. Ali to ne podržava nijedna velika sila, a Srbija bi ovim zvanično priznala nezavisnost Kosova, što nikako ne želi. Kosovski Albanci bi time takođe odustali od Trepče (i mitskih ruda od kojih su se i Srbi i Albanci obogatili toliko da su od Kosova napravili najbogatiji i najnapredniji deo bivše Jugoslavije), i istorijski važnog sela Boljetin, da bi zauzvrat dobili siromašno Preševo i pola Bujanovca. Očigledno je najčešće mišljenje da je lakše rešiti problem severa Kosova nego se igrati razmenom teritorija.

Ostaje još jedna ideja koju ovde nećemo udostojiti razmatranja, a to je ideja da Srbija vojno povrati sever Kosova. To je tema za neki daleko neozbiljniji tekst koji ću možda pisati drugom prilikom. Pitanje Kosova, ovakvo kakvo jeste, je jako ozbiljno i pratićemo ga i dalje. O njemu ćemo puno slušati i u ovoj predizbornoj kampanji, a to ko će o njemu pričati i kako – biće jasnije 9. decembra.

Koga ćemo sad da lajkujemo?

Nijedan diktator nikad više neće imati takvu podršku u inostranstvu kakvu je Moamer Gadafi imao u Srbiji. Ovde čak i ne mislim na SRS i desničarske organizacije koje su, ponekad sa par desetina Libijaca lojalnih Gadafiju, organizovali mitinge podrške i lepili opskurne plakate po Beogradu. Ovde mislim na sve popularnije digitalne patriote koji su iz minuta u minut obaveštavali naciju o istinskom razvoju događaja u Džamahiriji, a sve na fejsbuk stranici „Support for Muammar al Gaddafi from the people of Serbia" (namerno izostavljam link).

Fascinantnih sedamdesetak hiljada profila se prilično brzo okupilo na ovoj stranici (mada, treba napomenuti, broj kasnije nije rastao), neki profili su bili autentični, neki su već korišćeni na drugim patriotskim stranicama, a neki su napravljeni posebno za ovu priliku. Sa zelenim avatarima i prepoznatljivim patriotskim imenima, fanovi grupe podrške su zaista ostavljali toliko poruka na zidu da je u danima kada je bila veća gužva bilo skoro nemoguće skrolovati i doći do komentara koji bi bili samo tri sata stari.

A komentarisalo se o svemu... Neki su hvalili Gadafija i njegove maestralne poduhvate u Džamahiriji. Neki su psovali „pacove iz Bengazija" i želeli im smrt. Neki su bili posebno besni na Zapad koji zbog nafte, je li, opet napada jednu suverenu zemlju. Negde u vreme dok je sunce najjače pržilo libijske gradove i dok se širom sveta govorilo da su sukobljene strane došle u pat-poziciju, na ovoj grupi se raspravljalo o nekim drugim zaverama, mahom zapadnim zaverama protiv Srba, o hapšenju srpskih heroja, spemovalo se raznim zahtevima da se fanovi učlane u neke druge grupe podrške srpskom Kosovu, srpskim patriotama itd. Ostavljani su linkovi za misteriozne TV programe i spotove iz Džamahirije.

Kako su kola krenula nizbrdo za Gadafija, tako je i rasprava živnula. Dok su redom padali gradovi i sela u planinama na zapadu i duž mediteranske obale, fanovi grupe su sa tvitera prenosili bizarne, ali proverene informacije o tome da ne samo što gradovi nisu pali, već Gadafijeve snage uveliko prodiru na istok. Čudno je kako bi svaka bitka za novi grad, sve bliže i bliže Tripoliju, izazivala komentare da baš u tom gradu kreće protivnapad i početak kraja pacovima iz Bengazija, kao da su komentatori zaboravili da je ta bitka valjda već krenula par desetina kilometara dalje od prestonice. Kada su pod Gadafijevom delimičnom kontrolom ostali samo Bani Valid i Sirt, digitalne patriote su širile priče o tome da ni Seba ni neki gradovi na obali nisu pod kontrolom onih koje je, u međuvremenu, ceo svet priznao za legitimne libijske vlasti.

Došao je i dan kada je Moamer Gadafi ubijen. Da li je ranjen izvučen iz rupe za kakvu je verovatno mislio da će biti poslednje utočište Al Kaidinih pacova i narkomana, kako ih je npr. nazivao Moamerov sin Saif al-Islam, ili je nepovređen izvučen a potom linčovan, još uvek ne znamo (mada bi linčovanje bilo lep način da prelazne vlasti pokažu poštovanje Međunarodnog krivičnog suda koji je podigao optužnicu). Fanovi se nisu dali pokolebati. Govorilo se da ono ne liči na Gadafija, da na nekim fotografijama ima bradu, na nekim ne, da je na jednim krvav, na drugim ne, da, ako i liči, to može biti jedan od petnaestak dvojnika, za koje znamo da ih ima, da je sve fotošop, da je sve snimano u Holivudu itd. Da ostali pobijeni, npr. Mutasim i Junes nisu Mutasim i Junes, da čak ni ne liče, bilo je nesporno. Gadafi pak ne bi dao da ga ubiju u Sirtu, a i kako da ga ubiju tamo, kad je on u slobodnoj Sebi, na jugozapadu zemlje gde organizuje desetine hiljada Tuarega koji će mu pomoći da se vrati u Tripoli. Oni retki koji bi se pomirili sa tim da je Gadafi mrtav govorili su da je on barem živ u srcima, a tamo će biti živ zauvek, dakako, mada bi takvi dobijali razne odgovore onih koji prepoznaju šta je fotošopovano a šta nije. Bizarnost je došla do vrhunca u komentarima onih koji dobijaju proverene informacije sa tvitera, pa su neki javljali da se Gadafi već obratio medijima, da se medijima obratio i njegov sin Saif al-Islam, da protivnapad kreće, traje, šta god...

I dok i najvernijim fanovima pukovnika Gadafija postaje jasno da je pukovnik Gadafi živ, ali samo u srcima pravih patriota (suza sama kreće), ostaje nam da se zapitamo šta će ostati iza ove fejsbuk grupe, tj. da li će se i dalje koristiti za proverene informacije iz Libije, ili će postati još jedna rupa na kojoj će se sve ređe postavljati pseudopatriotski materijal koji treba da nadahne Srbe pred konačnu borbu protiv Novog svetskog poretka, sve dok milionita reforma fejsbuka koju će Cukerberg preduzeti ne obriše stranicu. Ja mislim da nešto ipak ostaje - brojne epske pesme posvećene voljenom Vođi. Zbog fizičke nemogućnosti da skrolujem unazad dovoljno revnosno, nisam okupio sve, ali svakako imam neke najinspirativnije. Biće ih u komentarima, koliko sutra, nemojte klonuti duhom.

Igraće se produžeci

Niko ne poznaje Srbiju koliko Srbija poznaje Srbiju pa je izveštaj Evropske komisije o napretku za ovu godinu samo podsećanje da treba da pogledamo u ogledalo i vidimo gde smo i šta radimo. Eto prilike da u dva teksta pogledamo šta će nas čekati u evropskoj agendi Srbije u narednih godinu dana, a naročito do 9. decembra kad se okuplja Evropski savet i donosi konačnu odluku o kandidaturi Srbije. Sutra ili prekosutra ću se baviti onim što EU od nas očekuje, zahteva, šta nam zamera itd. Danas gledamo šta su potencijalne prepreke u narednih 8 nedelja i za šta smo mislili da mogu biti prepreke u poslednjih godinu dana.

Jednog dana ćemo se čuditi kako je moguće živeti bez velikih problema kao što su ratovi, Milošević, Hag, Kosovo. Kosovo danas ostaje najkrupniji problem i zadržava potencijal da to bude još mnogo godina. Za početak, Komisija preporučuje Evropskom savetu da odobri Srbiji status kandidata „podrazumevajući da će Srbija nastaviti dijalog sa Kosovom" i da će u dobroj veri primenjivati sporazume postignute do sada. Ovde čitamo par stvari: 1) Za Evropsku komisiju ovo je dijalog Srbije i Kosova, a ne Beograda i Prištine; 2) Srbija je ta koja treba da nastavi dijalog, a ne obe strane; 3) dosadašnji sporazumi moraju da se primenjuju (uključujući i onaj o carinskim pečatima) „u dobroj veri" i 4) bez tih ispunjenih zahteva ne postoji ni sama preporuka, tj. Evropski savet neće ni imati o čemu da odlučuje. Za gledaoce sa jeftinijim ulaznicama, kada se kaže da Srbija mora da primenjuje do sada postignute sporazume, to znači da mora da primenjuje i sporazum o carinskim pečatima, a Kosovo, EU, NATO, SAD, dakle svi relevantni igrači osim Srbije (tja) ovde podrazumevaju i granične prelaze na kojima su kosovski carinici. Dakle, da bi Srbija dobila status kandidata: 1) barikade nestaju, 2) kosovski carinici ostaju. Borko Stefanović je već pomenuo da rešenje problema Brnjaka i Jarinja neće zadovoljiti svakog (pažljivo čitati ovde), što znači da neće zadovoljiti ni Srbe. Pošto je vlada Kosova zadovoljna bilo kakvim simboličkim prisustvom na severu, a Srbi su nezadovoljni bilo kakvim albanskim prisustvom na graničnim prelazima, jasno je da će na kraju Srbi ostati nezadovoljniji tj. da će kosovski carinici zaista ostati tamo, a kako i kada će barikade biti uklonjene, saznaćemo narednih dana i nedelja. Dalji zahtevi - energetika, diplome, regionalno predstavljanje i telekomunikacije, kao i saradnja sa Euleksom su uslovi da Srbija otpočne same pregovore o članstvu. Pošto se i ovde zahteva sprovođenje, a ne samo postizanje sporazuma, ti pregovori mogu otpočeti kad god članice EU dostignu saglasnost koliko dugo treba pratiti sprovođenje sporazuma. Za utehu, ako sve bude teklo kako treba, do saopštavanja datuma o početku pregovora nećemo morati da čekamo celih godinu dana. Ako budemo imali problema, čekaćemo godinu dana ili više. Ostaje svakako i da vidimo kako će izgledati početak demontiranja institucija Srbije na severu Kosova na čemu insistira Nemačka. Ako niste primetili, popis se ne sprovodi na severu Kosova, a održavanje naših izbora tamo sada deluje manje izvesno od nekog nelegalnog, somalijskog produženja mandata tamošnjim skupštinskim i drugim sazivima što će biti jak udarac institucijama, nazvali ih mi paralelnim ili ne.

U samom izveštaju se o Zakonu o restituciji (tačnije o Zakonu o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju; str. 29) kaže da treba da se sprovodi bez diskriminacije i transparentno. Po ovom zakonu, legalizuje se oduzimanje imovine onima koji su učestvovali u okupacionim snagama (npr. Nemci i Mađari), čak i u slučaju da su imali prebivalište u Jugoslaviji pre Drugog svetskog rata. Ovo je problem za Mađare koji su za vreme rata bili mobilisani hteli - ne hteli. Mađarska je poslednjih dana više puta zapretila da će onemogućiti kandidaturu Srbije ako se zakon ne izmeni. Da susedna država i te kako može uložiti veto govori nam primer Makedonije. Bez razgovora sa mađarskim vlastima, a zatim izmena zakona ili bar autentičnih tumačenja, ne bi bilo čudno da desničarska mađarska vlada zaista blokira napredak Srbije. Iako bi se odluka Srbije mogla braniti (ne obavezno i odbraniti), ostaje gorak ukus zbog toga što vlada Srbije izgleda najradije pokazuje antifašizam kad treba oduzimati privatnu imovinu.

Kad smo kod fašizma, zabrana Parade ponosa se samo konstatuje u jednoj jedinoj rečenici (str. 26) u delu o slobodi okupljanja i udruživanja. Očigledno će nemogućnost da se Prajd održi za EU ostati mala, lokalna osebujnost koja ne ugrožava napredak Srbije. Iako se na drugom mestu (str. 28) pripadnici LGBT zajednice navode kao jedna od grupa najviše izloženih diskrimanciji, samo održavanje Parade ponosa će ostati naša stvar. Imajući u vidu da je ovogodišnja zabrana prošla glatko, plašim se da smo pronašli model koji će moći da se primenjuje i narednih godina bez problema, čak i u ranim fazama organizovanja.

Poslednja tema koju ovde pominjemo je postavljenje i reizbor sudija i tužilaca, odnosno revizija ove procedure. Za sama postavljenja i reizbor u Izveštaju se navodi da su bili ugroženi značajnim nedostacima i da su bili sprovedeni u vrlo kratkom vremenskom periodu (str. 17). Visoki savet pravosuđa i Državno veće tužilaca još nisu bili u punom sastavu, sudije i tužioci nisu saslušavani, kriterijumi su bili primenjivani netransparentno a obrazložene odluke nisu bile blagovremeno dostavljene. Broj planiranih imenovanja se menjao tokom procedure, a Ustavni sud nije mogao da se u razumnom roku posveti žalbama kojih je bilo 1500. Što se revizije pak tiče, ona mnogo bolje prolazi u oceni Evropske komisije, a naročito su pohvaljene smernice za proceduru revizije usvojene u maju (str. 18). Za reviziju izbora sudija se navodi da je do sada uglavnom sprovedena na zadovoljavajući način, dok se za ocenu revizije izbora tužilaca moraju sačekati pisana obrazloženja. Dakle, ako i u budućnosti budemo svedoci razočaravajućih presuda u slučajevima za koje je javnost posebno zainteresovana, to neće biti zbog loših kadrovskih rešenja među sudijama (možda i češće među tužiocima) već zbog toga što ni najbolji radnici „Zastave" ne mogu da sklope mercedes, već jedva sklapaju i punta.

Ono što je sigurno je da krupni problemi po ko zna koji put ne dozvoljavaju Srbiji da bez neizvesnosti dočeka datum kada se o njoj odlučuje, ovaj put zbog Kosova i Zakona o restituciji. U naredna dva meseca zato gledamo produžetke, a sada još malo uživamo u reklamama.

And the Winner Is...

Slavica Đukić-Dejanović je jako živopisna i originalna pojava u našoj politici i njene izjave, navikli smo, često nemaju veze sa stvarnim svetom. Pre nekoliko sati je npr. izjavila da „zabrana okupljanja, čime je obuhvaćena i 'Parada ponosa' (je l' te)” neće uticati na izveštaj Evropske komisije o napretku Srbije. Ovo danas nije ni toliko dramatično značajno, jer smo konačno probili psihološku granicu i podrška priključenju EU je pala ispod 50 procenata. I dok čekamo izveštaj u kome se reč „kandidat” verovatno neće pojaviti, možemo da pogledamo ko danas može da trlja ruke zbog toga što je Srbija konačno postala failed state koji svojim građanima ne može da pruži sigurnost od fizičkog nasilja u samom centru glavnog grada, u po bela dana.

Svako ko je naivno verovao da je Ivica Dačić danas nešto bitno drugačije u odnosu na vreme kada je bio Miloševićev Tarik Aziz ili Musa Ibrahim (dakle portparol) je pogrešio. Dačić se, da se preslišamo, nikada nije odrekao Miloševića. Najdalje što je on otišao bilo je da kaže da je i Milošević činio greške, ali je u njegove zasluge ubrojao dve jako bitne stvari (ovo bi trebalo staviti pod nekoliko navodnika): Dejtonski sporazum i Rezoluciju 1244. Dejtonski sporazum je od Bosne i Hercegovine napravio još jedan balkanski failed state, tja, bar nismo usamljeni. Rezolucija 1244, onako kako se danas sprovodi, pravi od samih Ujedinjenih nacija neželjenog gosta na teritoriju koju je trebalo da uredi. Dakle, dve stvari koje sprečavaju napredak 1) Bosne i 2) Kosova Dačić vidi kao najpozitivnije tekovine Miloševićeve vladavine.

Dačiću naravno moramo da budemo zahvalni što nam je podario pravo da prošetamo malo po Manježu prošlog oktobra, ali moramo da imamo razumevanja - Ivica Dačić je čovek koji uvek pred sobom ima veliku sliku i ne može da se zamara sitnicama kao što su ljudska prava ako ona nisu u saglasnosti sa njegovim planom da stekne što je moguće veći uticaj na političkoj sceni Srbije. Nakon što smo stotinu puta čuli da je Ivica Dačić diplomirao na FPN-u sa prosekom deset-nula i nakon što smo konstatovali da je on naš najpametniji i najsnalažljiviji političar, došlo je vreme i da vidimo njegovu ulogu na kraju prestave koja se zvala Vlada Srbije 2008-2012...

Ivica Dačić je u slučaju Parade ponosa sjajno iskoristio kukavičluk nominalno vladajuće Demokratske stranke i teatralno nekoliko puta napomenuo da on treba da odluči o tome da li će se Parada održati ili ne. Marioneta koju ponekad možemo pomešati sa Školjkom - Mirko Cvetković je npr. pre par dana rekao da je pitanje održavanja Parade pitanje za policiju. A kada pitanje poštovanja ljudskih prava poverite Miloševićevom portparolu, dobijete ono što ste dobili danas. Nakon višenedeljnog ubeđivanja da će sve biti u redu i tapšanja organizatora po ramenu, ne zaboravljajući da sistematski obeshrabruje potencijalne učesnike na Paradi, Dačić je danas, gledajući srčane, nepobedive pripadnike Protivterorističke jedinice MUP-a, konačno zaključio da Parada treba da se zabrani ili otkaže jer sve te protivterorističke, specijalne, žandarmerijske i ko zna kakve druge jedinice ničemu ne služe ako moraju da brane obične građane umesto da spaljuju albanske kuće.

Tako je Dačić posle više od tri godine konačno dovršio svoj sinister plan. To da je Školjka, tj. Ljuštura, tj. Marioneta, tj. Mirko Cvetković nebitan političar bilo je jasno, ali Tadić je danas, podržavši Dačića (verovatno iz neke Rumunije), pristao da igra sporednu ulogu u priči o vladavini prava i ljudskim pravima u ovoj zemlji. Dačić je, slavodobitno, uzeo na sebe tu tužnu dužnost da spasi nekoliko ljudskih života i otkaže sve političke i parapolitičke skupove najavljene za vikend, pa (je l' te?) i tu Paradu ponosa. Time je nekih 6 meseci pred izbore Dačić doveo SPS u položaj u koji ga je mogao dovesti jedino neko ko je Fakultet političkih nauka završio sa deset-nula. Dačić neće izgubiti niti jedan glas zbog odluke na koju su ga ovlastili koalicioni partneri iz Demagoške stranke, ali će neki glas sigurno dobiti. Sa druge strane, DS nikoga nije prevario ovom bednom igrom i nijedan protivnik Parade neće dati Tadićevoj partiji glas na sledećim izborima. Time SPS na čelu sa Dačićem postaje najveći dobitnik izbornog turnusa 2008-2012, svaka čast, fanfare.

Sada kada zgroženi onim što se dešava staloženo sagledamo situaciju, zapitaćemo se za koga da glasamo. Ja imam dve ideje. Jedna je SNS koji je čak i danas (doduše pre zvanične zabrane) zatražio od vlasti da obezbede održavanje svih skupova. Uostalom, zašto je Nikolić danas gori od Tadića, čekaj, čekaj, pa Tadić je podržao zabranu, a ne Nikolić. Druga opcija je glasanje za jedan od pokreta koje će ponašanje današnje vlasti svakako omasoviti: 1389, Dveri, Obraz - izaberite koliko ste klerikalni. Možda su protiv pedera, ali bar znamo da su opozicija ovoj vlasti. A ako nas se dovoljno učlani u ove fašističke organizacije, možda ćemo bar toliko uticati na njihove političke programe da nam poštede živote.

Šta ima u gradu za vikend?

U zemlji u kojoj je malo toga izvesno, hvatamo se za onih par datuma za koje znamo da će sigurno doći i da nas pre njih svakako ne čeka smak sveta. Trenutno je aktuelno odbrojavanje do Parade ponosa koja je najavljena za nedelju, taman da ne možete da odete na liturgiju, nedeljni ručak, ujutru u Maksi itd. Ne, tada ćete jedino moći da budete međ' paraderima ili međ' huliganima.

Opšte mesto da učesnici Prajda tragično blokiraju saobraćaj i normalan život mirnih Beograđana nam je preostalo od prethodne Parade ponosa. Ovde ćemo se pak baviti onim što se izmenilo u ovih godinu dana i probaćemo da ocenimo da li eventualne najave novih momenata u huliganskom modus operandiju mogu da zaista ugroze učesnike Parade ozbiljnije nego prošle godine.

Da se primetiti da je kampanja protiv Prajda ove godine dosta slabijeg intenziteta ili da je bar kasnije počela. Godine 2009. su gradovi Srbije bili išarani ludačkim grafitima dva meseca pred najavljenu Povorku ponosa. I dok je tužno što neki grafiti i dan-danas stoje netaknuti, upadljivo je da nema puno novih grafita. Nalepnice i plakati su takođe zakazali - za sada su manjih formata i slabijeg kvaliteta (kvalitetniji papir je, je li, za Konuzinove postere), sa dosadnim šablonima skinutim sa interneta, ili su ukrašeni stihovima koji ne poznaju versifikaciju. Rasprave na desničarskim forumima su tihe. Od 117 strana koliko tema o Prajdu zauzima na Srpskim nacionalistima, samo je desetak napisano u poslednja tri meseca. Najveća nova homofobična fejsbuk strana ima tek 25000 fanova, tri puta manje od strane na kojoj se iskazuje podrška pukovniku Gadafiju. Po nadimcima koji se koriste na toj strani, ali i po izjavama samih obožavalaca, ogroman broj njih su srednjoškolci. Političari koji su protiv Parade su ove godine takođe bili diskretniji - Đilas se oglasio samo jednom, da ja to znam, ali je istresao ono što je imao, Palma je sinoć imao svoj napad besnila, dok su javni nastupi Ivice Dačića veliko razočarenje. To što će njegov resor obezbeđivati Paradu i tako joj uopšte omogućiti da se održi ne znači da ministar policije ima pravo da se u jeftinom populizmu učesnicima podsmeva ili da potencijalne učesnike obeshrabruje izjavama da bi najbolje bilo (za policiju, ministra, koga god) da se Parada i ne održi.

Koji su scenariji po kojima bi nasilje eskaliralo a da se može reći da su donekle pokolebali potencijalne učesnike? Po jednom, policija će da se skloni i da dopusti huliganima da malo pretuku gejeve. JSO-ovska saopštenja dva policijska sindikata u poslednjih nekoliko dana su sugerisala ovo. Predsednik jednog sindikata kaže da će doći na posao samo ako mu lekar to dopusti (kao što mu je verovatno dopustio da uzima mito i da tuče građane na demonstracijama protiv Miloševića). Naravno, sindikalno organizovanje policajaca ne dopušta da se oni na bezbednosno najznačajniji dan u godini jednostavno ne pojave na poslu, baš kao što ne zvuči ni izvesno ideja da će kolege u kordonu da ispituju jedan drugog ko je u kom sindikatu pa da eventualno naprave prostora za huligane. Sa jedne strane kordona će, ipak, biti neko kome ni najhomofobičniji policajac ne bi verovao na reč da će da tuče samo gejeve, a policajce nikako.

Drugi scenario koji živi u mašti mlađih srednjoškolaca (i onog istog sindikalnog lidera) je pokušaj da se istovremeno napravi haos u više gradova Srbije, što bi onemogućilo policiji u Beogradu da adekvatno brani učesnike Parade ili bi bar nateralo stanovništvo da još ogorčenije okrivi LGBT osobe za destrukciju. U redu, ali više huligana van Beograda znači manje huligana u Beogradu? Takođe, tridesetak drugara koji bi se u Valjevu organizovali i u 11.00 krenuli da prevrću stolove u kafićima i prave diverziju dok se njihovi istomišljenici kvalitetnije provode u Beogradu bi komšije policajci odveli u pritvor deset minuta kasnije.

Mnogi govore da za okupljanje nije pravi trenutak i da bi eventualna eskalacija na Kosovu dovela do velike eskalacije nasilja i na Paradi ponosa. Ovo je u suštini netačno. Oni koji su spremni da ruše grad, da se tuku sa policijom ili sa učesnicima Prajda su već izuzetno radikalizovani i odlučni. Ne postoje desničari koji su na ivici - koji ne planiraju da se tuku, ali će ih vesti sa barikada ili vesti o hapšenju Moamera Gadafija navesti da istrče na ulicu i krenu u obračun. Oni koji su spremni da napadaju homoseksualce su isti oni koji su spremni i da se tuku zbog Kosova, zbog Ratka Mladića, ili zbog bilo kog drugog razloga kojem smo bili svedoci ovih godina.

Poslednji scenario za koji znam da je delovao obeshrabrujuće je dosta interesantan. Naime, relativna tišina na fejsbuku i na desničarskim forumima nije znak da ih Parada manje interesuje, već da se svi organizuju u andergraundu. Iako je vrlo verovatno da su potencijalni napadači ove godine iskusniji u internet organizovanju, sasvim je izvesno da je iskusnija i policija. Ono što isplivava na površinu na desničarskim grupama se pomno prati, a to da će kroz privatne poruke uspeti da se organizuje par hiljada ekstremista, uključujući ogroman procenat srednjoškolaca, i da za to policija neće saznati je najdublja naučna fantastika.

Ne govorim da će ovogodišnja Parada ponosa biti sušta suprotnost prethodnoj, ali će nasilnika verovatno biti znatno manje, a policija će, zahvaljujući iskustvima od prošle godine (na neki način ista meta - isto odstojanje) biti efikasnija. Nadam se da će ovo bar nekoga ohrabriti da 2. oktobra dođe u Manjež i bude deo jedne male pobede nad mržnjom, nasiljem i strahom.

Svega ovoga ne bi bilo...

Svi koji su se nadali da će kosovska vlada odustati od plana koji su joj odobrili EU, NATO i vodeće zapadne sile ili da će na Jarinje doći ruski komandosi, dobrovoljci ili bar trećepozivci i navijači - mora da su bili razočarani. Sa neba se spustilo samo par kosovskih carinika i policajaca. Nije da će imati puno toga da rade jer: 1) Brnjak i Jarinje su trenutno van funkcije, kad budu proradili 2) verovatno neće biti otvoreni za komercijalni saobraćaj, a ni onda 3) kosovska pogranična služba neće obavljati glavni posao već će to, kao i do sada, obavljati Euleks (što znaju oni koji su skorije prelazili granicu Albanije i Kosova). Ipak, kao što je Dačić rekao, "raspoređivanje nekoliko carinika nije bezbednosni, već problem u simboličnom smislu". A kad imate simbolične probleme i borite simbolične bitke, onda ćete možda trpeti i simbolične poraze.

Ono što se dešava na severu Kosova kao problem za vlasti Srbije ima dve dimenzije: loš je tajming i loš je povod. To da je tajming loš znamo svi. Samo dva meseca pred preporuku Evropske komisije za koju se većina građana nadala da će nas voditi statusu kandidata za članstvo u EU došla je Angela Merkel i rekla ono što je rekla. Danas morate biti optimista da biste očekivali da će do decembra vladina kosovska politika funkcionisati kako treba da bi Srbija postala kandidat (da ne pominjemo da ni borba protiv korupcije i reizbor sudija nisu baš potpuno zadovoljavajući). Ono o čemu se, nažalost, manje priča u Srbiji je povod Tačijeve akcije na severu.

Naime, među kosovskim Albancima, a i u dobrom delu Srbije važi mišljenje da je sever Kosova sinonim za bezvlašće i kriminal. To mišljenje deli i deo međunarodne zajednice, a pridev lawless često opisuje sever Kosova u stranim medijima. Međunarodna krizna grupa je prošle godine objavila dobar (i pomalo iznenađujući) izveštaj u kome se problem kriminala na Kosovu, i posebno na severu, jasno identifikuje i smešta u realne okvire. Ipak, stoji zamerka da nešto na severu ne funkciniše kako treba, i tu ne ubrajamo samo šverc (on zapravo funkcioniše solidno) već i neke ozbiljnije stvari. Prošlog decembra je npr. u okolini Leposavića ubijen jedan bošnjački političar, o čemu se ne sećam da sam čitao u medijima u Srbiji, a napade na srpske političare koji nisu mejnstrim na severu malo-malo pa zaboravimo. Ovakvi slučajevi daju povoda Hašimu Tačiju da nedostatak vladavine prava, problem bezbednosti i organizovani kriminal dovodi u vezu sa severom, a ne sa ostatkom Kosova. Naravno, Tači planira da sa kriminalom na severu počne da se obračunava, simbolično, zauzimanjem graničnih prelaza.

Ma koliko se političari u Srbiji trudili da objasne da su "paralelne" institucije na severu legitimne jer su to zapravo jedine institucije za koje stanovništvo glasa, odsustvo koordinacije tih institucija sa ostatkom Kosova će do kraja ostati trn u oku i kosovskoj vladi i međunarodnoj zajednici. I odsustvo koordinacije će biti viđeno kao nešto što ometa borbu protiv kriminala na Kosovu. Istrajavanje na nesaradnji i na neprihvatanju Ahtisarijevog plana je ono što danas pravi ogromne probleme i Srbiji i Srbima na severu Kosova. Praktična autonomija koja se nudi srpskim institucijama u okviru Ahtisarijevog plana je i dalje na stolu i treba je prihvatiti, inače će današnje scene postati svakodnevica, a dalji napredak Srbije u evropskim integracijama nemoguć.

Političke partije su već godinama imale mogućnost da severu Kosova ponude ozbiljnu i snažnu alternativu populističkoj i ponekad otvoreno rasističkoj pseudopolitici koju oličavaju Marko Jakšić i Milan Ivanović. Nekada to nije bilo bitno, nekada to nije bilo u interesu vlasti, ali sadašnja vlada ne bi trebalo da ima interesa u povlađivanju politici onih koji otvoreno govore da više žele Putina od Tadića i Lavrova od Šutanovca. Ako od otcepljenja severnog Kosova nema ništa, a svima je jasno da nema (ma koliko to ne priznavali), onda treba videti šta je dostupno - a dostupno je prihvatanje nove politike koja neće uništiti život Srbima na severnom Kosovu, kao što nije uništila ni živote Srba južno od Ibra. Da je takva politika prihvaćena ranije, ne bi bilo scena koje smo gledali poslednjih nekoliko nedelja, jer ne bi bilo ni optužbi za kriminal koje su aminovale ove akcije kosovskih vlasti.

Danas je ministar Bogdanović izjavio da ovo (suprotno brojnim apokaliptičnim najavama i naslovnim stranama žute štampe) ipak nije dan "D" i sasvim je u pravu. Kada jedan veliki vojni i politički poraz kakav je Srbija pretrpela 1999. godine pretvorite u seriju malih svakodnevnih poraza kao što je ovaj današnji, dobijate toliko dana "D" da oni potpuno gube smisao.