BezObraz

O sličnoj temi sam već hteo da pišem, ali u mnogo hipotetičkijem smislu. Danas je pak potvrđena vest da je Ustavni sud Srbije doneo odluku koju je malo ko očekivao, i zabranio „Obraz“, dve i po godine nakon što je Republičko javno tužilaštvo podnelo zahtev za zabranu ove organizacije. Zahtev je podnet nakon što je u atmosferi linča bila otkazana Povorka ponosa 2009. godine. Detalji odluke Ustavnog suda još nisu poznati, ali zabrana rada ekstremno desničarskih organizacija od strane ustavnih sudova nije nešto novo i nepoznato pa ni ovaj tekst nije preuranjen.

Na sajtu „Obraza“ je dostupno puno bizarnih, blesavih, smešnih, polupismenih, ali i odvratnih i ekstremističkih saopštenja, proglasa, komentara i tome sličnog. Dakle, stavovi koje je ova organizacija zastupala (prošlo vreme, šta kažete?) i akcije koje je preduzimala nisu bili potpuno tajnoviti; članovi i simpatizeri su zapravo bili ponosni na njih. Svakakvo smeće se tamo može pročitati: upozorenja pederima i (kako ih nazivaju u „Obrazu“) „bi-seksualcima“ da će odgovarati pred Bogom i Srbskom Državom (tastatura se raspada pod pritiskom kurziva, navodnika i velikih slova), upozorenja šiptarskim teroristima, ustašama, cionistima; patetični pozivi stubovima srpstva kao što su policajci, sveštenici i radnici; ali i redovna podsećanja na istinu o Ratku Mladiću za koga jedino nije sigurno koliko li je do zuba naoružanih muslimana pobio u Srebrenici i okolini leta '95. Vredi zapaziti da nigde na sajtu nema izričitog poziva da se neko fizički napadne ili likvidira – svima će suditi Bog, Srbska Država ili njeni sudovi. Najdalje „obrazovci“ idu kada najavljuju da će osloboditi okupirane srpske (pardon, Srbske) teritorije, tu neka kap krvi mora da kane.

Šalu na stranu, poslednjih nekoliko godina smo videli da „obrazovci“ i njihove kolege sa ekstremne desnice (sa kojima ne dele obavezno sve stavove i sa kojima se obavezno ne slažu) mogu da i te kako ugrožavaju bezbednost svojih sugrađana, da ih zastrašuju, vređaju i fizički maltretiraju i napadaju. Ovo je svakako kulminiralo na Paradi ponosa 2010. godine kada bi, da su ekstremisti, uključujući i članove „Obraza“, nekim čudom probili kordone policije, sigurno bilo ljudskih žrtava. Za organizovanje nereda vođa organizacije Mladen Obradović je nepravosnažno osuđen na dve godine zatvora (a za izazivanje mržnje pred otkazanu Povorku 2009. godine je osuđen na 8 meseci).

Sada dolazimo do same zabrane. Ustavni sud može zabraniti udruženja čije je delovanje usmereno na nasilno rušenje ustavnog poretka, kršenje zajemčenih ljudskih ili manjinskih prava ili izazivanje rasne, nacionalne ili verske mržnje. (Ustav je ovde, članovi 55 i 167). Dakle, Ustavni sud može zabraniti ovakve organizacije, ali one nisu automatski zabranjene. Postojanje tajnih i paravojnih organizacija je zabranjeno Ustavom. Prošle godine je USS zabranio neonacističku organizaciju „Nacionalni stroj“ i to zbog toga što je bila tajna. Naravno, da je "Nacionalni stroj" bio registrovan kao udruženje, Ustavni sud bi drugačije obrazložio zabranu, ali ovde je, i uz detaljnu analizu organizacije, nju zabranio već zbog činjenice da je u pitanju tajna organizacija i kao takva - već zabranjena Ustavom. Ko ne veruje, neka pročita Odluku o zabrani. „Obraz“ nije bio tajna organizacija, naprotiv, jedno vreme je dobijao novac iz budžeta, a imali su prostorije i (ni manje ni više nego) u Domu vojske u Beogradu. Dakle, Ustavni sud je u slučaju „Obraza“ utvrđivao da li organizacija kao takva deluje u smeru nasilnog rušenja ustavnog poretka, kršenja ljudskih ili manjinskih prava ili izazivanja rasne, nacionalne ili verske mržnje. Sama Odluka, dakle, još nije objavljena, ali svakako da je USS nešto od ovoga utvrdio.

Zabrane udruženja, pa čak i (jakih) političkih partija zbog opasnosti koje predstavljaju za demokratiju i ljudska i manjinska prava, rekli smo, nisu novost – Evropski sud za ljudska prava je npr. potvrđivao zabrane ekstremističkih partija u Italiji i Turskoj (Refah Partisi v. Turkey i M. A. v. Italy – trenutno nedostupno na sajtu Evropskog suda). Dakle, i u nacionalnom sistemu i u međunarodnom sistemu zaštite ljudskih prava zabrana udruženja je nešto što se može braniti i uspešno odbraniti.

Ali, u svakom slučaju treba da razumemo da je zabrana udruživanja nešto što se svrstava u ograničavanje ljudskih prava – ograničavanje ljudskih prava, makar radi zaštite drugih ljudskih prava, opet ostaje to – ograničavanje ljudskih prava. Zato svako ograničenje ljudskih prava mora istovremeno biti legalno, legitimno, proporcionalno i (kako to ponegde piše) neophodno u demokratskom društvu. I dok zabrana „Obraza“ jeste legalna (već po slovu Ustava), iako jeste legitimna (po međunarodnom pravu izazivanje nacionalne, rasne ili verske mržnje jeste legitiman osnov za ograničavanje slobode udruživanja), ostaje da se zapitamo da li je baš zabrana ove organizacije bila jedina proporcionalna mera da se zaštite ljudska prava građana.

Ja mislim da nije bilo neophodno posezati za zabranom u slučaju „Obraza“. Krivična dela za koje su osuđeni, i kazne na koje su osuđeni pripadnici „Obraza“ su u ogromnoj nesrazmeri sa merom koju je izrekao Ustavni sud. Policija je mnogo puta mogla da reaguje adekvatnije, pa i češće, tužilaštvo je moglo da bude mnogo kompetentnije, a i sudovi su mogli da se pažljivije drže slova zakona u svim slučajevima kada su „obrazovci“ uopšte dolazili pred sudove. Sve žrtve „Obraza“ su mogle da budu zaštićene mnogo bolje, i to od strane organa koje finansiraju od poreza. Sve je ovo moglo da ekstremnu desnicu potpuno legitimno obeshrabri. Posle godina i godina odnosa Srbije i „Obraza“ – obraz uz obraz ili oči u oči, Srbija je na kraju reagovala potpuno nesrazmernom merom koja predstavlja zaštitu jednih prava nauštrb drugih, iako se sve moglo završiti mnogo prijatnije.

„Obraz“ je trebalo da istruli. Trebalo je da ostane u nekom registru udruženja, bez svog članstva i bez mogućnosti da plaća svoje troškove. „Obraz“ bi i istrulio da je Srbija zemlja tolerancije, da roditelji znaju da odgovore deci zašto se one dve čike drže za ruke, da škole ne uteruju učenicima strah od boga u svojim programima, da mediji ne dolivaju ulje na vatru kad god se govori o drugim narodima, da policija štiti one koji se u centru glavnog grada mirno šetaju, da tužilaštvo zna da sastavi optužnicu, da Pravni fakultet u Beogradu nije stecište najcrnjeg nacionalizma, onog nacionalizma zbog kojeg je desetine hiljada ljudi ubijeno u bivšoj Jugoslaviji.

„Obraz“ je mrtav, ali povampirenje ćemo gledati jako brzo.