Dan posle juče

Prošlo je 24 sata otkako znamo da Srbija ima novog predsednika, i sunce je sasvim normalno izašlo i zašlo. To, doduše, nije neki uspeh Tomislava Nikolića. Srbija nije ni ušla u rat sa Hrvatskom ili sa Kosovom, dinar se nije strmoglavio, niti su nam uvedene vize. Sve ovo ipak nije dovoljno impresivno. Činjenica da Srbiju nije zadesio biblijski potop ne znači da glasači u drugom krugu predsedničkih izbora nisu pogrešili time što su izglasali Nikolića za predsednika Srbije.

Izbor za predsednika je u drugom krugu bio binarni izbor - znalo se da će po zatvaranju biračkih mesta pobednik biti ili Tadić ili Nikolić, bez obzira na nevažeće listiće i izlaznost. Dakle, ponuđene opcije su bile dosta siromašnije čak i od ponude na parlamentarnim izborima. Pred takvim izborom, znajući da postoje samo dva moguća ishoda, mnogi, politički prilično svesni građani su odlučili da ne glasaju ili da ubace nevažeći list u kutiju.

Jedna kategorija birača privlači pažnju. To nisu redovni glasači Tomislava Nikolića - Nikolića radikala, Nikolića naprednjaka, i to nisu glasači DSS-a, Dveri, SPS-a koji su nezadovoljni Tadićevim predsednikovanjem, koji su u Nikolićevoj pobedi videli zaustavljanje korupcije, stranačkog zapošljavanja, okretanje Rusiji, povratak na Kosovo... To nisu ni oni koji su, poput Vesne Pešić, Nikoliću dali glas iz krajnjeg protesta zbog neustavnog Tadićevog pohoda na sve državne funkcije i kontrole nad dobrim delom medija. To, najzad, nisu ni beli listići koji su odlučili da svoju ulogu u političkom životu ovaj put odigraju tako što će poslati poruku revolta koja je pre svega namenjena LDP-u i Demokratskoj stranci, ma koliko LDP i DS bili odlučni da tu poruku ignorišu. Nisu toliko zanimljivi ni oni koji su potpuno bojkotovali izbore verujući, slično prethodnima, da niko ne zaslužuje njihov glas.

Najzanimljivija kategorija birača je, paradoksalno, deo birača koji je ostao kući, a potajno se nadao da će Tadić ipak pobediti. Ovi birači su odlučili da ostanu moralno čisti očekujući da će se neko drugi kompromitovati i glasati za onog Borisa Tadića koji je gostovao kod Ivana Ivanovića, koji je otišao na koncert Ane Bekute, koji je igrao basket sa Ivicom Dačićem, koji se pobratimio sa SPS-om, koji je bio premijer umesto premijera i kome novinari nisu smeli da postave nijedno škakljivo pitanje. Ovim biračima nije bilo svejedno. Nije im bilo svejedno zbog odlazaka u Vukovar ili u Srebrenicu, zbog hapšenja optuženih za ratne zločine, zbog ukidanja viza, zbog Tadićeve harizme ili možda lepote. Ovi birači su, uljuljkani predizbornim istraživanjima koja su predviđala sigurnu pobedu Tadića, odlučili da 20. maja rade nešto drugo, i da uključe TV tek po zatvaranju biračkih mesta kad će posao već biti obavljen. Onda je sledilo iznenađenje koje je za apsolutno svakog iz ove kategorije bilo neprijatno.

Niko nije prodao dušu Demokratskoj stranci i zauvek se obavezao na vernost Borisu Tadiću. Zbog toga nikako ne treba optuživati bele listiće za Tadićev poraz. Oni koji su iz protesta glasali za Nikolića su, opet, izglasali pobednika i optuživati ih za poraz Borisa Tadića je potpuno nebulozno. Ipak, oni apstinenti koji su se nadali da će drugi obaviti posao umesto njih i glasati za Tadića treba da dobro razmisle.

Ovo je 2012. godina i čini se da Srbiji ne preti nikakva katastrofa zbog toga što na čelo države dolazi neko sa sumnjivim fakultetskim diplomama, bez znanja stranih jezika, bez prisnih veza sa državnicima u regionu. Činjenica da su neki demokratski izglasani lideri, poput Hitlera ili Miloševića, podigli lestvicu onoga što demokratski izglasani lider može da uništi prilično jebeno visoko, ne znači da sada svi sa blaženim osmehom na licu treba da gledamo novog, bilo kakvog predsednika Srbije. U slučajevima Hitlera i Miloševića nije bilo dovoljno ne glasati za njih, već je bilo potrebno i suprotstaviti im se. Možda zato pitanje Šta ste vi radili 20. maja 2012? nije nesuvislo i nije nepristojno.

Nikolić je dobio retku priliku - priliku da svi zaborave da je on bio aktivan političar i devedesetih godina, i da je bio aktivan i dvehiljaditih. Dobio je priliku da građani zaborave da mu nije bilo žao što je Ćuruvija ubijen i da je upozorio Đinđića da je i Tito imao problema sa nogom pred smrt (makar se posle pokajao zbog ovoga). Podsetiti nekoga na ove izjave danas izaziva podsmeh. Ipak, Đinđićev vo na Palama i Draškovićevo sečenje ruku i dalje su u živom sećanju demokratski opredeljenih birača i tu će zauvek ostati. Nikolić je dobio priliku da se vreme i prostor za njega resetuju, priliku koju očigledno ni Đinđić ni Drašković nisu zasluživali.

U narednom periodu ćemo pratiti sve što novi predsednik radi. Počeo je juče, izjavama da postoji božija pravda, da je čudno što su odnosi sa Crnom Gorom gori od odnosa sa Hrvatskom, da će puno vremena proći dok on poseti Hrvatsku, da je bela kuga problem koji treba rešiti... Počelo je zabranom da njegovom slavlju prisustvuju novinari Blica i Kurira, ali i najavom da će prvi intervju dati nezavisnom programu Svet plus. Počelo je i najavom da će njegov prvi korak biti odlazak na kongres Jedinstvene Rusije. Tako je počelo, a po svoj prilici se neće završiti pre 2017. godine, kada ćemo svi biti pet godina stariji. Pratićemo sve što novi predsednik bude radio i govorio. Ako smo zaboravili Koštunicu, da bar ne zaboravimo Nikolića.