U očima nacionaliste

Kada srpski nacionalista mrzi Hrvata, on dobro zna šta mrzi. Kada Hrvat dočekuje Gotovinu, srpski nacionalista mrzi ovaj doček zato što mu je žao što Srbi na isti način neće dočekati Ratka Mladića, ili što ga na isti način bar nisu ispratili u Hag. Kada se Hrvatska pridružuje Evropskoj uniji, srpski nacionalista mrzi Hrvate ne zato što bi voleo da je Srbije deo EU, već zato što bi voleo da Srbiju prihvataju bilo gde onako kako Hrvatsku prihvataju u Evropskoj uniji. Kada se srpski nacionalista gadi Oluje, to nije zato što bi voleo da se Srbi vrate u svoje domove u Hrvatskoj, nego zato što mu je krivo što Srebrenica nije ostala neupitna, briljantna akcija velikog humaniste i dobrotvora Ratka Mladića. Kada je srpski nacionalista mrzeo izdajnika Borisa Tadića, tešilo ga je to što i Hrvati imaju svog pedera i izdajnika - Iva Josipovića. Šta god se dešavalo u Hrvatskoj, srpski nacionalista je umeo da povuče paralelu i izvuče pouku - o tome kako treba braniti svoje heroje, o tome kako se treba opirati globalizaciji, o tome kako treba mrzeti drugog. Srpski nacionalista prosečnog Hrvata jednostavno posmatra kao sebi ravnog.

Ovako srpski nacionalista nikad nije posmatrao Albanca. Albanac je u očima srpskog nacionaliste nepismeni divljak, plemenski brđanin sa kečetom na glavi koji odlazi na spavanje i budi se sa željom da naškodi Srbinu. Kada Albanci dočekuju Haradinaja, srpski nacionalista ne oseća mržnju koju oseća kada Haški sud oslobodi Gotovinu, ne oseća zavist prema Albancima koji Haradinaja slave kao heroja. Srpski nacionalista oseća gađenje zato što u dalekoj Prištini, u koju srpski nacionalista ne sme da ode, divlji Albanci nešto proslavljaju, okupljaju se oko svog vođe kao psi oko gazde, i uzvikuju nešto na svom nemuštom jeziku koji nije izrodio poeziju i prozu koju je izrodio srpski jezik, ili bar njegov jeftini hrvatski derivat.

Albanac za srpskog nacinalistu nije ljudsko biće, za razliku od omraženog Hrvata. Albanac je nečovek, kradljivac organa, terorista i separatista, životinja koja rađa mladunčad u planinskim zabitima Metohije. Njegov život je definisan otporom prema legitimnoj srpskoj vlasti, prema vojsci i policiji koje nikad ništa loše nisu učinile, prema politici koja je Srbiju činila prkosnom i ponositom u očima slobodnog sveta, prema nadmoćnoj srpskoj kulturi. Život Albanca nema sadržaj bez divljačke mržnje prema Srbinu, i sati koje Albanac provodi bez zla koje čini Srbinu su prazni sati u kojima Albanac nepomično stoji. Albanac u očima srpskog nacionaliste ne pere zube, ne doručkuje, ne šalje decu u školu, ne radi, ne ruča, ne šeta gradom, ne čita novine, ne gleda televiziju, ne surfuje internetom, i ne radi ništa što nema veze sa štetom koju može da načini Srbinu, zato što za srpskog nacionalistu Albanac nije ljudsko biće nego zver koja vreba na jugu i čeka trenutak da nam otme još koji deo teritorije na koji ne polaže pravo.

Ovome doprinosi i ogromna jezička barijera koja čini Albance mnogo daljim i nedostupnijim od prosečnog Hrvata. Srpski nacionalista može da pogleda HRT, vidi i čuje kako oni mrze nas. Može da pogleda njihove novine, posluša njihove cajke, zgadi se kad oni posete Beograd. Može da mrzi njihove huligane, da čita kako oni buše gume na našim vozilima (i isplanira kako da se osveti), da pogleda njihove kvizove i šou-programe u kojima svaki duhovit ili uspešan Hrvat zapravo uopšte nije Hrvat nego Srbin, može da pogleda Gorana Milića, još jednog Hrvata koji laže o svom srpskom poreklu, da vidi kako Hrvati muče muku sa Slovencima (tako im i treba?)...

Ništa od ovoga srpski nacionalista nema kada treba mrzeti prosečnog Albanca. Albanac je divlja životinja koja ne govori naš jezik, koja laže da ne govori naš jezik, koja naš jezik govori nepravilno, sa ružnim i neprirodnim akcentom. Njihovi TV programi nama nisu dostupni a i ne treba da budu, njihovi sportski klubovi se ne takmiče sa našima, njihove pevačice ne dolaze ovamo, sa njima se ne možete svađati na jutjubu, oni imaju neke nepoznate stranke sa nerazumljivim skraćenicama. Albanac je neprepoznatljiv i nerazumljiv, sa njim se ne možete posvađati pre nego što ga udarite, on je više kao divlja zver od koje se treba braniti.

Dve grupe ljudi vide Albanca kao čoveka. Jednu grupu čine omraženi aktivisti nevladinih organizacija i njima bliski mladi ljudi koji odlaze u Prištinu da vide ono što niko drugi ne želi da vidi, da uživaju u osrednjem prištinskom provodu, da jedu istu hranu koju imamo i mi ovde, da upoznaju neke slične ljude, i koji se na kraju vraćaju u Srbiju puni utisaka i priča kojima niko ne veruje. Drugu grupu čine izbegli sa Kosova koji su godinama i decenijama živeli pored Albanaca dok nisu napustili svoje domove. Ali izbegli su i sami prokaženi. Čak i kad nisu svoje domove prodali Albancima za velike pare, oni ostaju sumnjivi zbog svojih ružnih albanskosrpskih akcenata i zbog nedovoljne borbenosti za srpsku stvar. Bolje je koristiti ih samo za fotografisanje i humanitarne akcije, i ne rizikovati previše.

Pomirenje Srba i Hrvata je moguće i vrlo izvesno zato što između Srba i Hrvata ne postoji okean koji razdvaja Srbe od Albanaca. Za brojne srpske nacionaliste Albanac će još dugo ostati samo nemušti divljak koji nam je oteo teritoriju, bez obzira na to što je ova teritorija retko bila puno više od kažnjeničke kolonije, kako za Srbe tako i za Albance. Čak i da Srbija normalizuje odnose sa Kosovom, čak i da prizna nezavisnost Kosova i uspostavi diplomatske odnose sa njim, Kosovo će ostati suštinski drugačije i divlje. Sa druge strane, ništa što se dešava u odnosima Hrvatske i Srbije neće sprečiti srpskog nacionalistu da Hrvata posmatra kao sebi ravnog, čak i ako ga u svojoj bedi, tuzi ili ljubomori - mrzi.