Kako se za sada čini, iako smo imali cele četiri godine da smislimo nešto novo za predizbornu kampanju, narednih meseci ćemo ponovo slušati o starim, dobrim temama, a odnos prema Kosovu će verovatno ponovo biti prvi izbor. U svakodnevnom političkom diskursu Kosovo je najdublji bunar iz koga se može zahvatiti beskrajno mnogo otrovnog mulja, ali nimalo vode. Zato bi bilo pristojno da ovde pretrčimo preko par stvari koje treba da ilustruju zašto je ono što većina političkih partija i nacionaliista u Srbiji priželjkuje i potražuje u vezi Kosova nedostižno.
Za početak, srpski nacionalisti su u pravu kada tvrde da se granice menjaju – granice Srbije su se npr. nedavno izmenile. Za promenu granica potrebna je volja stanovništva, pobeda u ratu, podrška velikih sila, često sva tri, ali nikad baš nijedno od navedenog. I tu je prvi problem. Srbija je već vodila rat za Kosovo, i doživela veliki vojni i politički poraz. To što vojska nije potpuno desetkovana na Kosovu Polju nije bitno – oružane snage Srbije su bile primorane da napuste deo teritorije i danas se na Kosovu vojska i policija sastoje od nekih drugih snaga – u dobroj meri albanskih. Politički poraz je takođe bio ogroman i tu svakako treba imati u vidu da je godinu dana nakon rata pao režim Slobodana Miloševića. Neuspeh u ratu je, po meni, bio možda i najveći faktor u Miloševićevom izbornom porazu. Što se tiče volje stanovništva, ogromna većina žitelja Kosova je želela promenu granica, a danas je procenat onih koji su za nezavisnost još i veći, ne samo zbog velikog broja izbeglih sa Kosova, već i zato što pripadnici drugih naroda očigledno učestvuju u radu kosovskih institucija, pa su dosledni protivnici kosovske nezavisnosti skoro isključivo Srbi. Na kraju, zvanična politika Srbije nema podršku nijedne sile koja igra bilo kakvu ulogu na terenu – Rusija, Kina, Brazil i Indija nemaju težinu koju u Prištini imaju SAD, V. Britanija, Francuska, Nemačka itd.
Činjenica je da u Savetu bezbednosti zbog Rusije i Kine ne može da bude doneta nijedna rezolucija koja bi vodila prijemu Kosova u Ujedinjene nacije. Ali, sa druge strane, rezoluciju koja bi potvrdila suverenitet Srbije na Kosovu bi odbacile čak tri stalne članice Saveta bezbednosti! Dakle, podrška koju Srbija ima tamo je ipak jako ograničena i Ujedinjene nacije ne stoje uz zvanični Beograd, već su jednostavno blokirane po ovom pitanju. Zbog toga ni kosovski Albanci, ni velike sile koje su prisutne na terenu, a ni Evropska unija u meri o kojoj o tome može da odlučuje ne gledaju u Njujork da bi došli do rešenja. Ujedinjene nacije na Kosovu danas imaju zapravo jako malu ulogu, što se vidi i po broju službenika i ugledu koji uživa UNMIK. Stoji i to da kosovsku nezavisnost i dalje ne priznaje većina članica UN-a, ali to takođe ne podrazumeva direktnu podršku stavovima Srbije. Ni Crna Gora, članica Ujedinjenih nacija, još uvek nema priznanja svih država – neke države se jednostavno tim pitanjima ne bave. Neke se time ne bave sada, neke se neće baviti ni u budućnosti, a neke će zauzeti otvoreni stav, ali broj država koje Kosovo priznaju će i dalje rasti jer je priznavanje država svakako češća pojava od ponegde potpuno osporavane prakse povlačenja priznanja.
Daj šta daš, ako nema povratka Kosova pod vlast Srbije, može li se Kosovo podeliti? Srbi sa severa bi to svakako želeli, uostalom Leposavić i Zubin Potok nisu ni bili Kosovo do 1956. Srbi sa severa insistiraju na povratku u stanje pre 25. jula i fizički ne dozvoljavaju da albanski carinici kopnenim putem priđu Brnjaku i Jarinju. Po svoj prilici, Srbija bi, u iščekivanju odluke o statusu kandidata, pristala da carinske poslove na ova dva prelaza zajednički obavljaju Euleks, Carina Kosova, ali i carinici iz Srbije (kao u nekom vicu: Sede Srbin, Albanac i Evropljanin na Brnjaku i kaže Albanac...), ali izgleda da kosovski Srbi ne nameravaju da do 9. decembra razmontiraju barikade, naročito ne da bi propustili kosovske carinike na fiktivno radno mesto. Ovo ilustruje i jednu bitnu stvar: Albanci širom Kosova smatraju simboličko prisustvo po jednog svog carinika na Brnjaku i Jarinju dokazom teritorijalnog integriteta države, dok sa druge strane, Srbi (bar na severu Kosova) zahtevaju i poništavanje sporazuma Beograda i Prištine i odlazak carinika i vojsku i policiju Srbije na ulicama Mitrovice da bi se taj deo Kosova smatrao delom Republike Srbije. Šta mislite, čiji će se zahtevi lakše ostvariti?
Da li će dosledno odbijanje Srba da se povinuju volji Prištine izmoriti velike sile koje potpuno podržavaju ne samo nezavisnost već i teritorijalni integritet Kosova toliko da one odustanu od takve podrške? Ne. Južno od Ibra ima Srba koji žive, rade i politički deluju u okviru kosovskih institucija. Severno od Ibra gotovo da ih nema, ali tamo i dalje živi par hiljada Albanaca koji odbijaju bilo kakvu podelu. U Srbiji se često čuje da je albansko odbijanje da učestvuju u radu institucija Srbije dovelo do nezavisnosti i da bi isto tako trebalo da se ponašaju i Srbi na severu. Pogrešno. Nezavisnost Kosova je došla nakon etničkog čišćenja koje je preduzeo Miloševićev režim dokazavši time da se kosovski Albanci ne smatraju čak ni drugorazrednim građanima, već uljezima ili neljudima.
Da li postoji neka razlika između severa i ostatka Kosova koja bi činila razliku dovoljno suštinsku da sever ipak polaže pravo na to da bude deo Srbije? Po svoj prilici ne. Stoji to da su granice Kosova do 1956. bile drugačije, ali etnički Srbi ulaskom Leposavića i Zubinog Potoka u sastav Kosova nisu bili prevareni – ako razmišljamo u etničkim okvirima, to je samo povećalo njihov udeo na Kosovu, i nema razloga da im se bilo šta zbog ranijih administrativnih linija nadoknađuje. Postoji i ideja da je sever Kosova drugačiji jer se tamo nije ratovalo 1999. Ipak, neki Albanci jesu proterani iz severne Mitrovice, što znači da se rat tamo ipak osetio, a sasvim sigurno je bilo i sela južno od Ibra u kojima nije bilo rata – pa ih to ne čini posebnim slučajevima koji će se za sebe izjašnjavati da li hoće ili neće nezavisnost.
A razmena teritorija? Zapravo, retki ozbiljni (i neformalni) razgovori na temu podele su uvek podrazumevali razmenu teritorija. Ali to ne podržava nijedna velika sila, a Srbija bi ovim zvanično priznala nezavisnost Kosova, što nikako ne želi. Kosovski Albanci bi time takođe odustali od Trepče (i mitskih ruda od kojih su se i Srbi i Albanci obogatili toliko da su od Kosova napravili najbogatiji i najnapredniji deo bivše Jugoslavije), i istorijski važnog sela Boljetin, da bi zauzvrat dobili siromašno Preševo i pola Bujanovca. Očigledno je najčešće mišljenje da je lakše rešiti problem severa Kosova nego se igrati razmenom teritorija.
Ostaje još jedna ideja koju ovde nećemo udostojiti razmatranja, a to je ideja da Srbija vojno povrati sever Kosova. To je tema za neki daleko neozbiljniji tekst koji ću možda pisati drugom prilikom. Pitanje Kosova, ovakvo kakvo jeste, je jako ozbiljno i pratićemo ga i dalje. O njemu ćemo puno slušati i u ovoj predizbornoj kampanji, a to ko će o njemu pričati i kako – biće jasnije 9. decembra.
No comments:
Post a Comment