Ostalo je samo nekoliko dana do vojne intervencije
SAD, Francuske i Turske (а možda i još nekih) u građanski rat u Siriji. Ovo će svakako biti najvažnija tema u svetu, i retka prilika da je nešto što je
najvažnija tema u ostatku sveta bude najvažnija tema i u Srbiji. Zbog sličnosti
sa ratom koji se vodio oko Kosova 1999. godine, ali i zbog toga što će u
narednim danima rasti broj ljudi koji misle da u Siriji niko nije umro nasilnom
smrću pre septembra 2013, ovaj tekst se pojednostavljeno bavi vezom između
ljudskih prava i humanitarne intervencije, i korak po korak objašnjava otkud
nekome ideja da može da se meša u tuđe poslove.
Za početak, ljudska prava su urođena i
univerzalna. Ovo je stvarno jednostavno – bez obzira na to gde ste u svetu
rođeni, posedujete neka prava samim tim što ste ljudsko biće. Ipak, u dobrom
delu istorije, uključujući tu i period posle nekakvog otkrića ljudskih prava
krajem XVIII veka, ovo nije bilo baš najjasnije. Žene, crnci, robovi i
mnogi drugi bili su uskraćeni za prava zato što nisu smatrani nosiocima onoga
što čini suštinu ljudskog bića – razuma. Zbog ovoga je bilo najočiglednije da
se npr. prava čoveka ne odnose i na
prava žene. Čak su i neki od autora
Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima (1948) mislili da ljudska prava
naprosto ne važe za stanovništvo u kolonijama. Mi danas znamo mnogo bolje i
slažemo se da ljudska prava, uključujući i pravo na život i zabranu mučenja
važe za Amerikance, isto kao što važe i za Srbe ili Sirijce.
Drugo, ljudska prava nisu samo otkrivena i
proglašena nego su nekako i međunarodno zaštićena. Ako čitate Univerzalnu dekalaraciju o
ljudskim pravima, videćete da su se njeni autori oslanjali isključivo na
obrazovanje ljudi kao na sredstvo zaštite i unapređenja prava (preambula). Međutim, u
decenijama koje su sledile, nastajali su brojni međunarodni ugovori čija su
tema bila ljudska prava, a zatim i razna (ugovorna) tela koja su nadgledala
sprovođenje tih ugovora u delo. Čuveni Evropski sud za ljudska prava je institucija
predviđena Evropskom konvencijom o ljudskim pravima, a ta Konvencija je
međunarodni ugovor. Iza ovih lako razumljivih stvari krije se prava revolucija
u međunarodnom pravu. Ugovorom između država zaštićeni su pojedinci unutar
pojedinačnih država. Kada Evropski sud za ljudska prava utvrdi da je nekom
građaninu Srbije uskraćeno neko ljudsko pravo, on utvrđuje da je država Srbija
odgovorna pred sebi ravnima – drugim državama - za kršenje ljudskih prava nekog
svog državljanina. Dakle, danas znamo da zbog kršenja ljudskih prava u svojoj
državi na nekom nivou možete da polažete račune i pred drugim državama. Znamo da ljudska prava u jednoj državi nisu privatna stvar onih čija su ljudska prava prekršena i onih koji
ljudska prava krše unutar te države.
Treće, oni koji se sumnjiče da su počinili jako
ozbiljne zločine, npr. genocid, zločine protiv čovečnosti ili ratne zločine, su
počeli da odgovaraju pred multinacionalnim, međunarodnim i drugim ne baš
klasičnim sudovima. Ne odnosi se ovo samo na nacističke zločince iza kojih su
ostale desetine i desetine miliona ubijenih, nestalih, ranjenih, nego i na naše
lokalne zločince u Ruandi, Jugoslaviji, Kambodži itd. Dakle, danas znamo da
zbog toga što sistematski ubijate ili mučite ljudska bića u svojoj balkanskoj
državici možete da odgovarate i pred sudijama koji ne dolaze samo iz vaše balkanske
državice, kao i da će malo ko u današnjem svetu reći da je ta vrsta gonjenja zločinaca pogrešna i
nedopustiva.
Četvrto, u Povelji Ujedninjenih nacija stoji da je
upotreba sile dopuštena u dve situacije: u samoodbrani (kolektivnoj i
individualnoj) i kada Savet bezbednosti proceni da postoji narušavanje
međunarodnog mira i bezbednosti. Dakle,
danas znamo, a znali smo još od 1945. kada je Povelja napisana, da ne samo što
postoji mogućnost da se neko umeša u vaš privatni međunarodni oružani sukob i
pokuša da ga zaustavi, već da je to i predviđeno dokumentom na koji su pristale
sve države sveta.
Peto, broj međunarodnih oružanih sukoba je u nekom
trenutku u drugoj polovini XX veka počeo da opada, a učestali su
nemeđunarodni sukobi – uglavnom građanski ratovi. Sa rastom broja takvih
sukoba, sa unapređenjem i popularizacijom ljudskih prava, sa razvojem
elektronskih medija, sa širenjem kontakata između ljudi iz različitih zemalja
itd. postalo je prilično neprijatno posmatrati ubijanje koje se dešava unutar
granica jedne države i odlučiti se za nemešanje samo zato što takav sukob nije
ugrožavao međunarodni mir i
bezbednost. Posle napada na Kurde u Iraku 1991, Savet bezbednosti je doneo
odluku da se interveniše u Iraku, i iako su međunarodni mir i bezbednost
pomenuti u toj rezoluciji, glavni razlog za intervenciju bila je zaštita
ljudskih prava stanovništva Iraka (u ovom slučaju, pre svega Kurda). Savet
bezbednosti je zatim 1992. godine doneo rezoluciju kojom je dozvoljena
intervencija u Somaliji, isključivo sa ciljem smirivanja humanitarne katastrofe
koja je u ovoj zemlji nastala posle raspada svih institucija i izbijanja
sveopšteg građanskog rata. Dakle, danas znamo da čak i kad ne postoji pretnja međunarodnom miru i bezbednosti, i dalje
postoji mogućnost da Savet bezbednosti odluči o intervenciji unutar jedne
države.
Šesto, postoji mogućnost da vojna intervencija ne
bude prethodno odobrena od Saveta bezbednosti a da ipak ne izazove raspad međunarodnog
poretka, svetski rat ili bilo koji drugi apokaliptični scenario. To se desilo na
Kosovu. Ono što je u Srbiji dobro poznato je da su zemlje članice NATO
pokrenule intervenciju u SRJ uz nesaglasnost Rusije i samim tim bez prethodnog
odobrenja Saveta bezbednosti. Ono što u Srbiji nije poznato, očigledno ili
omiljeno je to da je intervencija u SRJ imala ogromnu podršku širom sveta, kako
među vladama, tako i u javnosti. U protestima protiv bombardovanja Jugoslavije
je retko isticano da vlasti SRJ imaju prava da rade šta hoće na Kosovu. Po
završetku rata, rezultati tog rata su bili i te kako prihvaćeni u međunarodnoj
zajednici, što se vidi i u Rezoluciji Saveta bezbednosti 1244 kao i u učešću
brojnih država u Misiji Ujedinjenih nacija na Kosovu. Za razliku od ishoda
mnogih drugih ratova i sukoba (Izrael i Palestina, Severni Kipar), skoro niko u
međunarodnoj zajednici nikada nije pozvao na povratak u prethodno stanje u kome
je Kosovo autonomna pokrajina Srbije gde
se nesmetano kreću policijske i vojne snage iz Beograda. Danas znamo (ili to
bar znaju mnogi van Srbije) da čak i kad vojna intervencija unutar jedne zemlje
ne dobije prethodnu autorizaciju Saveta bezbednosti, i dalje postoje šanse da se šira
međunarodna zajednica, vlade raznih zemalja, ne pobune protiv intervencije, već
da je možda i podrže i da njene rezultate pozdrave i svesrdno prihvate, kao što znamo i da postoje šanse da
najšira svetska javnost tu intervenciju vidi kao moralno opravdanu.
Sedmo, posle intervencije u SRJ, Međunarodna
komisija o intervenciji i državnom suverenitetu (ICISS) je 2001. objavila
opsežni izveštaj pod imenom Responsibility
to Protect u kome se navodi da ako država ne može da zaštiti svoje stanovništvo od genocida, ratnih
zločina, zločina protiv čovečnosti i etničkog čišćenja (tj. ako sama preduzima
ovakve činove), u krajnjoj liniji druge države imaju pravo i dužnost da se i
vojno umešaju. Godine 2005, delegacije 191 države sveta su prihvatile ove
zaključke u okviru šireg World Summit Outcome dokumenta (tačke 138 i 139), a i Savet bezbednosti je 2006. jednoglasno usvojio
rezoluciju kojom je prihvatio doktrinu Odgovornosti
za zaštitu. U izveštaju iz 2001, u Dokumentu iz 2005. i u Rezoluciji Saveta
bezbednosti se pak iziskuje odobrenje Saveta bezbednosti pre otpočinjanja bilo
kakve vojne intervencije. Dakle, danas znamo da je prema Responsibility to Protect doktrini koju su pod okriljem Ujedinjenih
nacija prihvatile sve zemlje sveta, zamislivo, dozvoljeno i čak obavezno
intervenisati kada se ljudska prava masovno i surovo krše od strane vlasti
pojedinačne države, ali je intervenisati dozvoljeno samo uz autorizaciju Saveta bezbednosti.
Ovde nastaje problem, jer usvajanje nove doktrine koje
je trebalo da predstavlja korak napred u zaštiti stanovništva od masovnih
zločina zapravo i ne predstavlja korak napred. Savet bezbednosti je i pre nove
doktrine intervenisao sa ciljem zaštite stanovništva čak i kada to nije bilo
zbog očuvanja međunarodnog mira i bezbednosti. Takođe, intervenisano je i onda
kada je odobrenje SB dolazilo tek naknadno i kada su rezultati intervencije
bili opšte prihvaćeni od strane ogromne većine vlada i od strane svetske
javnosti. Doktrina RtP koja je
navedena prilikom donošenja Rezolucije Saveta bezbednosti pred intervenciju u
Libiji zvučala je lepo i uzvišeno ali očigledno nije izdržala test vremena. Drugim rečima,
nova doktrina nije donela bitniji novi sadržaj, bar kad se radi o njenom
najvažnijem aspektu – vojnoj intervenciji. Ideja da će se Savet bezbednosti
uvek ujediniti kada dođe do masovnog kršenja ljudskih prava i vojno
intervenisati bila je neosnovana i pogrešna, i samo se čekao trenutak kada će
to postati potpuno očigledno.
Taj
trenutak je došao. Intervencija u Siriji biće izvedena, kao i ona od pre 14
godina u SRJ, bez prethodne autorizacije Saveta bezbednosti. Da li će njeni
ciljevi biti samo zaštita civilnog stanovništva od masovnih zločina, ili i
poraz Bašara el Asada i kraj njegove vladavine, videćemo uskoro (mada ovaj drugi cilj sigurno neće biti eksplicitno sročen).
U svakom slučaju, uz pažljivo postavljene ciljeve i uz saradnju sa bar nekim
frakcijama pobunjenika, teško je zamisliti neuspeh intervencije. A kada se
intervencija završi, malo ko od njenih današnjih protivnika (npr. Nemačka ili Ujedinjeno Kraljevstvo) će reći da je
intervenisati bilo pogrešno.
I šta danas znamo? Znamo da to što je neko rođen u
Siriji ne znači da su njegovo pravo na život ili pravo na fizički integritet
manje bitni od prava nekoga ko je rođen u nekoj srećnijoj zemlji. Znamo i da države
mogu da budu odgovorne pred drugim državama za kršenje ljudskih prava svojih
državljana, kao i da pojedinci za zločine mogu da odgovaraju i međunarodno.
Znamo i da neko spolja može da interveniše u građanskom ratu i da za to dobije
široku podršku, a da rezultati intervencije mogu da budu najšire prihvaćeni čak i
kada sama intervencija nije dobila dozvolu Saveta bezbednosti. Konačno, znamo i
da volja da se stanovništvo neke zemlje zaštiti zavisi, nažalost, od političkih
okolnosti.
