Ispod cenzusa ili Pustio bih ja Dinkića ali neće on mene

Pošto još nema izvesnih naznaka sa kim će koalicija oko Srpske napredne stranke formirati vladu i da li će uopšte zvati bilo koga, i dalje se puno priča o onima koji su ostali ispod cenzusa. Ako već nećemo gledati Dinkića, DSS i LDP u sledećem sazivu republičkog parlamenta, nema razloga da o njima prestane da se priča na televiziji, na internetu i na ulici. I ovaj tekst se pridružuje procenama o eventualnoj parlamentarnoj budućnosti stranaka i grupa građana koje su ostale ispod cenzusa 16. marta. Kako je retko ko mogao predvideti rezultate izbora (posebno neuspeh stranke Vojislava Koštunice), tako nećemo ovde pretendovati da zasigurno predviđamo rezultate izbora 2018. godine, ali nije suvišno posvetiti novoj vanparlamentarnoj opoziciji tekst dobrodošlice.

Najmanje šanse da se ikada vrati u Narodnu skupštinu ima Dinkićeva skupina URS. Družina neuhvatljivog imena i kategorije je svake izbore prelazila na prevaru širih masa i na nuđenje partijskog zaposlenja vernijim članovima i glasačima. Za šire mase koristili su Nacionalni investicioni plan, pominjanje 1000 evra za besplatne akcije i obećanje regionalizacije Srbije. Bližim članovima nudili su posao i subvencije. Kada je izvor presušio, tačnije kada je URS udaljen iz vlasti, Dinkiću nije više bilo lako da obećava poslove i pare glasačima. Uz to, u međuvremenu se pojavio neko ko je zapošljavao partijske dronove još uspešnije, zahtevajući i manje kvalifikacija za posao – Srpska napredna stranka. U tim uslovima, prelazak cenzusa Mlađana Dinkića postao je nemoguća misija. Dinkić je konačno podneo ostavku i prepustio stranku manje omraženim individuama, ali Ujedinjenim regionima Srbije to neće puno pomoći. Jezgro stranke će možda opstati, ali regionalni lideri koji su do sada pomagali ovoj skupini da pređe cenzus na republičkom nivou će lako naći uhlebljenje ili će ubuduće nastupati samostalno na lokalu. Odlazak (nadajmo se, trajni) Mlađana Dinkića sa političke scene je nesumnjivo dobar ishod ovih izbora.

 

Nešto veće šanse da uđe u parlament posle sledećih izbora ima Saša Radulović i njegovo udruženje Dosta je bilo. Ipak, ovaj posao je mnogo teži i neizvesniji nego što ga deo Radulovićevih glasača zamišlja. Radulović je ponudio nešto relativno novo – otvorenu borbu protiv burazerskog i ortačkog sistema u kome Srbija funkcioniše verovatno oduvek, ali nova i ispravna ideja ne garantuje uspeh u Srbiji. Glasačko telo koje podržava ekonomske i druge reforme koje podrazumevaju bilo kakvo lično žrtvovanje imaju jednocifren procenat podrške. Zamisliti da će DJB imati više od pet procenata na sledećim izborima samo zato što je borba protiv parazitskog sistema dobra ideja je slično ideji da je Građanski savez Srbije nekad mogao samostalno da pređe cenzus samo zato što su bili protiv rata i za plemeniti cilj pomirenja. Pred Radulovićevim pokretom je težak zadatak: da napravi infrastrukturu koja će zaći u sela i u sve male gradove Srbije, da uozbilji svoj medijski nastup (uključujući i nastup na društvenim mrežama) i da predloži sveobuhvatan program koji neće morati da se prikuplja po blogovima i tvitovima. Tek onda će Dosta je bilo imati bilo kakve šanse za cenzus. Pet procenata je teško dostići, i to su mnogi osetili na poslednjim izborima.

U tek nešto boljoj poziciji (i dalje) je LDP, ali uz ogroman rizik da sve što je izgradio poslednjih godina prokocka na takav način da će martovski izborni neuspeh izgledati kao stara dobra vremena. Liberalno-demokratska partija je u želji da konačno uđe u republičku vladu napravila dve greške. Prva greška se sastojala u tome da je u vreme najgore cenzure i bahaćenja Aleksandra Vučića LDP odlučio da kritikuje sve osim Vučića. Biračko telo LDP-a naviknuto da ostaje opozicija i u najgorim trenucima po demokratiju u Srbiji nije želelo da podrži ovakav preokret stranke i prepolovilo je svoju podršku liberalima. LDP se jednostavno preigrao. Bez ikakvog osnova u dosadašnjoj Vučićevoj praksi LDP je očekivao da će postati ključni korektivni faktor u budućoj vladi. Bez ikakvog obećanja LDP je očekivao da će uopšte biti deo vlade. Na kraju se ispostavilo da je čak i očekivanje da će LDP ući u parlament bilo jako neutemeljeno. Druga greška bila je koalicija sa partijom bliskom muftiji Zukorliću. Osim što je simbolički za mnoge predstavljala kap koja je prelila čašu, koalicija sa Zukorlićevom partijom nije ni nudila neki veći broj glasova (muftijina stranka se pre nekog vremena podelila na dve nove – drugu predvodi dosadašnji poslanik Emir Elfić) tako da se od novog koalicionog partnera nije moglo očekivati čak ni ono što je 2012. donosio fantomski Vuk Drašković. Najveća pretnja LDP-u u bliskoj budućnosti (ili je već prekasno?) je uporno odbijanje Čedomira Jovanovića da preuzme odgovornost i podnese ostavku i korišćenje zaista jadnog izgovora da bi to predstavljalo kukavičluk. Možda će deo članstva i glasača deliti mišljenje Čedomira Jovanovića, ali sa tim stavom LDP neće preći cenzus ni na sledećim izborima. Među svojim bivšim glasačima LDP može da postane predmet podsmeha.

Najveće šanse za povratak ima Demokratska stranka Srbije, ali jedino joj neka vrsta koalicije sa Dverima to i garantuje. Vojislav Koštunica koji je verovatno predstavljao glavnu prepreku da se DSS odluči na saradnju sa klovnovima iz Dveri više nije na čelu partije i trenutno ga menja Aleksandar Popović za koga mnogi iz neutvrđenih razloga misle da je racionalniji čovek (možda zato što je matematičar?). Ako bi DSS i Dveri nastupili zajedno na sledećim izborima, njihovi glasovi se sigurno ne bi prosto sabrali, ali bi svakako bili dovoljni da glasačko telo koje je protiv članstva Srbije u EU dobije svoje predstavnike u Skupštini. Koštunica je možda prošlost, ali njegova stranka ima solidne šanse da se za nekoliko godina vrati u parlament.

Mnogi su skloni da nadmoćnu pobedu Aleksandra Vučića i rezultate ovih izbora posmatraju sa „vedrije“ strane, kroz neuspeh bar nekih od ovih stranaka, ali trebalo bi da budemo zabrinuti. Da je Vučić osvojio 90 posto glasova, u Skupštini ne bismo gledali ni Đilasa ni Tadića pa ni Ivicu Dačića, ali to nikako ne bi bio zdrav ishod za demokratiju u Srbiji. Dinkićev poraz je vredelo proslaviti. Poraz demokratije će slaviti većina.

Od ljudskih prava do humanitarne intervencije

Ostalo je samo nekoliko dana do vojne intervencije SAD, Francuske i Turske (а možda i još nekih) u građanski rat u Siriji. Ovo će svakako biti najvažnija tema u svetu, i retka prilika da je nešto što je najvažnija tema u ostatku sveta bude najvažnija tema i u Srbiji. Zbog sličnosti sa ratom koji se vodio oko Kosova 1999. godine, ali i zbog toga što će u narednim danima rasti broj ljudi koji misle da u Siriji niko nije umro nasilnom smrću pre septembra 2013, ovaj tekst se pojednostavljeno bavi vezom između ljudskih prava i humanitarne intervencije, i korak po korak objašnjava otkud nekome ideja da može da se meša u tuđe poslove.

Za početak, ljudska prava su urođena i univerzalna. Ovo je stvarno jednostavno – bez obzira na to gde ste u svetu rođeni, posedujete neka prava samim tim što ste ljudsko biće. Ipak, u dobrom delu istorije, uključujući tu i period posle nekakvog otkrića ljudskih prava krajem XVIII veka, ovo nije bilo baš najjasnije. Žene, crnci, robovi i mnogi drugi bili su uskraćeni za prava zato što nisu smatrani nosiocima onoga što čini suštinu ljudskog bića – razuma. Zbog ovoga je bilo najočiglednije da se npr. prava čoveka ne odnose i na prava žene. Čak su i neki od autora Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima (1948) mislili da ljudska prava naprosto ne važe za stanovništvo u kolonijama. Mi danas znamo mnogo bolje i slažemo se da ljudska prava, uključujući i pravo na život i zabranu mučenja važe za Amerikance, isto kao što važe i za Srbe ili Sirijce.

Drugo, ljudska prava nisu samo otkrivena i proglašena nego su nekako i međunarodno zaštićena. Ako čitate Univerzalnu dekalaraciju o ljudskim pravima, videćete da su se njeni autori oslanjali isključivo na obrazovanje ljudi kao na sredstvo zaštite i unapređenja prava (preambula). Međutim, u decenijama koje su sledile, nastajali su brojni međunarodni ugovori čija su tema bila ljudska prava, a zatim i razna (ugovorna) tela koja su nadgledala sprovođenje tih ugovora u delo. Čuveni Evropski sud za ljudska prava je institucija predviđena Evropskom konvencijom o ljudskim pravima, a ta Konvencija je međunarodni ugovor. Iza ovih lako razumljivih stvari krije se prava revolucija u međunarodnom pravu. Ugovorom između država zaštićeni su pojedinci unutar pojedinačnih država. Kada Evropski sud za ljudska prava utvrdi da je nekom građaninu Srbije uskraćeno neko ljudsko pravo, on utvrđuje da je država Srbija odgovorna pred sebi ravnima – drugim državama - za kršenje ljudskih prava nekog svog državljanina. Dakle, danas znamo da zbog kršenja ljudskih prava u svojoj državi na nekom nivou možete da polažete račune i pred drugim državama. Znamo da ljudska prava u jednoj državi nisu privatna stvar onih čija su ljudska prava prekršena i onih koji ljudska prava krše unutar te države.

Treće, oni koji se sumnjiče da su počinili jako ozbiljne zločine, npr. genocid, zločine protiv čovečnosti ili ratne zločine, su počeli da odgovaraju pred multinacionalnim, međunarodnim i drugim ne baš klasičnim sudovima. Ne odnosi se ovo samo na nacističke zločince iza kojih su ostale desetine i desetine miliona ubijenih, nestalih, ranjenih, nego i na naše lokalne zločince u Ruandi, Jugoslaviji, Kambodži itd. Dakle, danas znamo da zbog toga što sistematski ubijate ili mučite ljudska bića u svojoj balkanskoj državici možete da odgovarate i pred sudijama koji ne dolaze samo iz vaše balkanske državice, kao i da će malo ko u današnjem svetu reći da je ta vrsta gonjenja zločinaca pogrešna i nedopustiva.

Četvrto, u Povelji Ujedninjenih nacija stoji da je upotreba sile dopuštena u dve situacije: u samoodbrani (kolektivnoj i individualnoj) i kada Savet bezbednosti proceni da postoji narušavanje međunarodnog mira i bezbednosti. Dakle, danas znamo, a znali smo još od 1945. kada je Povelja napisana, da ne samo što postoji mogućnost da se neko umeša u vaš privatni međunarodni oružani sukob i pokuša da ga zaustavi, već da je to i predviđeno dokumentom na koji su pristale sve države sveta.

Peto, broj međunarodnih oružanih sukoba je u nekom trenutku u drugoj polovini XX veka počeo da opada, a učestali su nemeđunarodni sukobi – uglavnom građanski ratovi. Sa rastom broja takvih sukoba, sa unapređenjem i popularizacijom ljudskih prava, sa razvojem elektronskih medija, sa širenjem kontakata između ljudi iz različitih zemalja itd. postalo je prilično neprijatno posmatrati ubijanje koje se dešava unutar granica jedne države i odlučiti se za nemešanje samo zato što takav sukob nije ugrožavao međunarodni mir i bezbednost. Posle napada na Kurde u Iraku 1991, Savet bezbednosti je doneo odluku da se interveniše u Iraku, i iako su međunarodni mir i bezbednost pomenuti u toj rezoluciji, glavni razlog za intervenciju bila je zaštita ljudskih prava stanovništva Iraka (u ovom slučaju, pre svega Kurda). Savet bezbednosti je zatim 1992. godine doneo rezoluciju kojom je dozvoljena intervencija u Somaliji, isključivo sa ciljem smirivanja humanitarne katastrofe koja je u ovoj zemlji nastala posle raspada svih institucija i izbijanja sveopšteg građanskog rata. Dakle, danas znamo da čak i kad ne postoji pretnja međunarodnom miru i bezbednosti, i dalje postoji mogućnost da Savet bezbednosti odluči o intervenciji unutar jedne države.

Šesto, postoji mogućnost da vojna intervencija ne bude prethodno odobrena od Saveta bezbednosti a da ipak ne izazove raspad međunarodnog poretka, svetski rat ili bilo koji drugi apokaliptični scenario. To se desilo na Kosovu. Ono što je u Srbiji dobro poznato je da su zemlje članice NATO pokrenule intervenciju u SRJ uz nesaglasnost Rusije i samim tim bez prethodnog odobrenja Saveta bezbednosti. Ono što u Srbiji nije poznato, očigledno ili omiljeno je to da je intervencija u SRJ imala ogromnu podršku širom sveta, kako među vladama, tako i u javnosti. U protestima protiv bombardovanja Jugoslavije je retko isticano da vlasti SRJ imaju prava da rade šta hoće na Kosovu. Po završetku rata, rezultati tog rata su bili i te kako prihvaćeni u međunarodnoj zajednici, što se vidi i u Rezoluciji Saveta bezbednosti 1244 kao i u učešću brojnih država u Misiji Ujedinjenih nacija na Kosovu. Za razliku od ishoda mnogih drugih ratova i sukoba (Izrael i Palestina, Severni Kipar), skoro niko u međunarodnoj zajednici nikada nije pozvao na povratak u prethodno stanje u kome je Kosovo autonomna pokrajina  Srbije gde se nesmetano kreću policijske i vojne snage iz Beograda. Danas znamo (ili to bar znaju mnogi van Srbije) da čak i kad vojna intervencija unutar jedne zemlje ne dobije prethodnu autorizaciju Saveta bezbednosti, i dalje postoje šanse da se šira međunarodna zajednica, vlade raznih zemalja, ne pobune protiv intervencije, već da je možda i podrže i da njene rezultate pozdrave i svesrdno prihvate, kao što znamo i da postoje šanse da najšira svetska javnost tu intervenciju vidi kao moralno opravdanu.

Sedmo, posle intervencije u SRJ, Međunarodna komisija o intervenciji i državnom suverenitetu (ICISS) je 2001. objavila opsežni izveštaj pod imenom Responsibility to Protect u kome se navodi da ako država ne može da zaštiti svoje stanovništvo od genocida, ratnih zločina, zločina protiv čovečnosti i etničkog čišćenja (tj. ako sama preduzima ovakve činove), u krajnjoj liniji druge države imaju pravo i dužnost da se i vojno umešaju. Godine 2005, delegacije 191 države sveta su prihvatile ove zaključke u okviru šireg World Summit Outcome dokumenta (tačke 138 i 139), a i Savet bezbednosti je 2006. jednoglasno usvojio rezoluciju kojom je prihvatio doktrinu Odgovornosti za zaštitu. U izveštaju iz 2001, u Dokumentu iz 2005. i u Rezoluciji Saveta bezbednosti se pak iziskuje odobrenje Saveta bezbednosti pre otpočinjanja bilo kakve vojne intervencije. Dakle, danas znamo da je prema Responsibility to Protect doktrini koju su pod okriljem Ujedinjenih nacija prihvatile sve zemlje sveta, zamislivo, dozvoljeno i čak obavezno intervenisati kada se ljudska prava masovno i surovo krše od strane vlasti pojedinačne države, ali je intervenisati dozvoljeno samo uz autorizaciju Saveta bezbednosti.

Ovde nastaje problem, jer usvajanje nove doktrine koje je trebalo da predstavlja korak napred u zaštiti stanovništva od masovnih zločina zapravo i ne predstavlja korak napred. Savet bezbednosti je i pre nove doktrine intervenisao sa ciljem zaštite stanovništva čak i kada to nije bilo zbog očuvanja međunarodnog mira i bezbednosti. Takođe, intervenisano je i onda kada je odobrenje SB dolazilo tek naknadno i kada su rezultati intervencije bili opšte prihvaćeni od strane ogromne većine vlada i od strane svetske javnosti. Doktrina RtP koja je navedena prilikom donošenja Rezolucije Saveta bezbednosti pred intervenciju u Libiji zvučala je lepo i uzvišeno ali očigledno nije izdržala test vremena. Drugim rečima, nova doktrina nije donela bitniji novi sadržaj, bar kad se radi o njenom najvažnijem aspektu – vojnoj intervenciji. Ideja da će se Savet bezbednosti uvek ujediniti kada dođe do masovnog kršenja ljudskih prava i vojno intervenisati bila je neosnovana i pogrešna, i samo se čekao trenutak kada će to postati potpuno očigledno. 

Taj trenutak je došao. Intervencija u Siriji biće izvedena, kao i ona od pre 14 godina u SRJ, bez prethodne autorizacije Saveta bezbednosti. Da li će njeni ciljevi biti samo zaštita civilnog stanovništva od masovnih zločina, ili i poraz Bašara el Asada i kraj njegove vladavine, videćemo uskoro (mada ovaj drugi cilj sigurno neće biti eksplicitno sročen). U svakom slučaju, uz pažljivo postavljene ciljeve i uz saradnju sa bar nekim frakcijama pobunjenika, teško je zamisliti neuspeh intervencije. A kada se intervencija završi, malo ko od njenih današnjih protivnika (npr. Nemačka ili Ujedinjeno Kraljevstvo) će reći da je intervenisati bilo pogrešno.

I šta danas znamo? Znamo da to što je neko rođen u Siriji ne znači da su njegovo pravo na život ili pravo na fizički integritet manje bitni od prava nekoga ko je rođen u nekoj srećnijoj zemlji. Znamo i da države mogu da budu odgovorne pred drugim državama za kršenje ljudskih prava svojih državljana, kao i da pojedinci za zločine mogu da odgovaraju i međunarodno. Znamo i da neko spolja može da interveniše u građanskom ratu i da za to dobije široku podršku, a da rezultati intervencije mogu da budu najšire prihvaćeni čak i kada sama intervencija nije dobila dozvolu Saveta bezbednosti. Konačno, znamo i da volja da se stanovništvo neke zemlje zaštiti zavisi, nažalost, od političkih okolnosti.

U očima nacionaliste

Kada srpski nacionalista mrzi Hrvata, on dobro zna šta mrzi. Kada Hrvat dočekuje Gotovinu, srpski nacionalista mrzi ovaj doček zato što mu je žao što Srbi na isti način neće dočekati Ratka Mladića, ili što ga na isti način bar nisu ispratili u Hag. Kada se Hrvatska pridružuje Evropskoj uniji, srpski nacionalista mrzi Hrvate ne zato što bi voleo da je Srbije deo EU, već zato što bi voleo da Srbiju prihvataju bilo gde onako kako Hrvatsku prihvataju u Evropskoj uniji. Kada se srpski nacionalista gadi Oluje, to nije zato što bi voleo da se Srbi vrate u svoje domove u Hrvatskoj, nego zato što mu je krivo što Srebrenica nije ostala neupitna, briljantna akcija velikog humaniste i dobrotvora Ratka Mladića. Kada je srpski nacionalista mrzeo izdajnika Borisa Tadića, tešilo ga je to što i Hrvati imaju svog pedera i izdajnika - Iva Josipovića. Šta god se dešavalo u Hrvatskoj, srpski nacionalista je umeo da povuče paralelu i izvuče pouku - o tome kako treba braniti svoje heroje, o tome kako se treba opirati globalizaciji, o tome kako treba mrzeti drugog. Srpski nacionalista prosečnog Hrvata jednostavno posmatra kao sebi ravnog.

Ovako srpski nacionalista nikad nije posmatrao Albanca. Albanac je u očima srpskog nacionaliste nepismeni divljak, plemenski brđanin sa kečetom na glavi koji odlazi na spavanje i budi se sa željom da naškodi Srbinu. Kada Albanci dočekuju Haradinaja, srpski nacionalista ne oseća mržnju koju oseća kada Haški sud oslobodi Gotovinu, ne oseća zavist prema Albancima koji Haradinaja slave kao heroja. Srpski nacionalista oseća gađenje zato što u dalekoj Prištini, u koju srpski nacionalista ne sme da ode, divlji Albanci nešto proslavljaju, okupljaju se oko svog vođe kao psi oko gazde, i uzvikuju nešto na svom nemuštom jeziku koji nije izrodio poeziju i prozu koju je izrodio srpski jezik, ili bar njegov jeftini hrvatski derivat.

Albanac za srpskog nacinalistu nije ljudsko biće, za razliku od omraženog Hrvata. Albanac je nečovek, kradljivac organa, terorista i separatista, životinja koja rađa mladunčad u planinskim zabitima Metohije. Njegov život je definisan otporom prema legitimnoj srpskoj vlasti, prema vojsci i policiji koje nikad ništa loše nisu učinile, prema politici koja je Srbiju činila prkosnom i ponositom u očima slobodnog sveta, prema nadmoćnoj srpskoj kulturi. Život Albanca nema sadržaj bez divljačke mržnje prema Srbinu, i sati koje Albanac provodi bez zla koje čini Srbinu su prazni sati u kojima Albanac nepomično stoji. Albanac u očima srpskog nacionaliste ne pere zube, ne doručkuje, ne šalje decu u školu, ne radi, ne ruča, ne šeta gradom, ne čita novine, ne gleda televiziju, ne surfuje internetom, i ne radi ništa što nema veze sa štetom koju može da načini Srbinu, zato što za srpskog nacionalistu Albanac nije ljudsko biće nego zver koja vreba na jugu i čeka trenutak da nam otme još koji deo teritorije na koji ne polaže pravo.

Ovome doprinosi i ogromna jezička barijera koja čini Albance mnogo daljim i nedostupnijim od prosečnog Hrvata. Srpski nacionalista može da pogleda HRT, vidi i čuje kako oni mrze nas. Može da pogleda njihove novine, posluša njihove cajke, zgadi se kad oni posete Beograd. Može da mrzi njihove huligane, da čita kako oni buše gume na našim vozilima (i isplanira kako da se osveti), da pogleda njihove kvizove i šou-programe u kojima svaki duhovit ili uspešan Hrvat zapravo uopšte nije Hrvat nego Srbin, može da pogleda Gorana Milića, još jednog Hrvata koji laže o svom srpskom poreklu, da vidi kako Hrvati muče muku sa Slovencima (tako im i treba?)...

Ništa od ovoga srpski nacionalista nema kada treba mrzeti prosečnog Albanca. Albanac je divlja životinja koja ne govori naš jezik, koja laže da ne govori naš jezik, koja naš jezik govori nepravilno, sa ružnim i neprirodnim akcentom. Njihovi TV programi nama nisu dostupni a i ne treba da budu, njihovi sportski klubovi se ne takmiče sa našima, njihove pevačice ne dolaze ovamo, sa njima se ne možete svađati na jutjubu, oni imaju neke nepoznate stranke sa nerazumljivim skraćenicama. Albanac je neprepoznatljiv i nerazumljiv, sa njim se ne možete posvađati pre nego što ga udarite, on je više kao divlja zver od koje se treba braniti.

Dve grupe ljudi vide Albanca kao čoveka. Jednu grupu čine omraženi aktivisti nevladinih organizacija i njima bliski mladi ljudi koji odlaze u Prištinu da vide ono što niko drugi ne želi da vidi, da uživaju u osrednjem prištinskom provodu, da jedu istu hranu koju imamo i mi ovde, da upoznaju neke slične ljude, i koji se na kraju vraćaju u Srbiju puni utisaka i priča kojima niko ne veruje. Drugu grupu čine izbegli sa Kosova koji su godinama i decenijama živeli pored Albanaca dok nisu napustili svoje domove. Ali izbegli su i sami prokaženi. Čak i kad nisu svoje domove prodali Albancima za velike pare, oni ostaju sumnjivi zbog svojih ružnih albanskosrpskih akcenata i zbog nedovoljne borbenosti za srpsku stvar. Bolje je koristiti ih samo za fotografisanje i humanitarne akcije, i ne rizikovati previše.

Pomirenje Srba i Hrvata je moguće i vrlo izvesno zato što između Srba i Hrvata ne postoji okean koji razdvaja Srbe od Albanaca. Za brojne srpske nacionaliste Albanac će još dugo ostati samo nemušti divljak koji nam je oteo teritoriju, bez obzira na to što je ova teritorija retko bila puno više od kažnjeničke kolonije, kako za Srbe tako i za Albance. Čak i da Srbija normalizuje odnose sa Kosovom, čak i da prizna nezavisnost Kosova i uspostavi diplomatske odnose sa njim, Kosovo će ostati suštinski drugačije i divlje. Sa druge strane, ništa što se dešava u odnosima Hrvatske i Srbije neće sprečiti srpskog nacionalistu da Hrvata posmatra kao sebi ravnog, čak i ako ga u svojoj bedi, tuzi ili ljubomori - mrzi.

Dnovinarstvo

Ukratko, Branislav Peranović, protostavrofor Srpske pravoslavne crkve i upravitelj samozvanog Centra za odvikavanje od droga „Sretenje“, osumnjičen je da je 6. avgusta oko 22.20h ubio štićenika Centra Nebojšu Zarubca. Peranović je navodno tukao Zarubca šipkom ili drvenom motkom (još nije potvrđeno) jer je posumnjao da je štićenik imao kod sebe drogu (okolnosti još nisu potvrđene). Posle batinanja, Zarubac se udavio u sopstvenom želudačnom sadržaju (očigledno mu niko, pa ni Peranović, nije pomogao). Osumnjičenom je određeno policijsko zadržavanje i uskoro će biti prosleđen istražnom sudiji.

Nabrajati i analizirati ko je sve odgovoran za smrt Nebojše Zarubca je krupan posao na tragu „večne dileme“ da li se u Srbiji živi generalno dobro ili generalno loše. Možda je krivo pravosuđe koje Peranovića nije osudilo na dugogodišnju zatvorsku kaznu posle mučenja kome su bili izloženi štićenici prethodnog rehabilitacionog centra „Crna Reka“. Možda je krivo Ministarstvo zdravlja ili neko drugo nadležno ministarstvo koje prethodne centre nije zatvorilo. Možda je kriva Srpska pravoslavna crkva na čije se crkvene sudske procese čeka beskrajno dugo (možda je i tom sudstvu potrebna reforma?) i koja se nije razračunala sa Peranovićem i njegovim metodama lečenja na vreme. Svetlana Lukić i Bojan Tončić su danas objavili dva vrlo dobra teksta o ovim aspektima, a materijala za nove tekstove će biti još jako puno, kao što ih je bilo i u svim ostalim slučajevima kad je država Srbija potpuno zakazala.

Nas trenutno zanima kako su na vest o ubistvu štićenika odreagovale Večernje novosti jer se čini da su u razgovoru sa štićenikovom majkom dotakle novo dno novinarstva. Majka govori o teškom životu uz sina zavisnika, o tome da je sin fizički nasrtao na nju i da je morala da ga prijavi policiji, o tome da ju je sin potkradao, o tome da već sedam godina nema struje zbog toga što je „Nebojša napravio ogroman račun“ a ona nema od čega da ga plati. Majka je prestala da kontaktira sa sinom a poslednji put ga je videla prošle nedelje kada je „došao na odsustvo“ kada se činilo da se „posle desetak meseci lečenja vidno popravio“. Za emotivnije delove razgovora treba pogledati link, a ispovest roditelja objavljuje i Press mada joj posvećuje manje pažnje.

Ono šta treba da izbegnemo da komentarišemo su majčine emocije pa i njen celokupan odnos prema sinu (iako je upravo ovo često na meti internet komentatora koji se brinu da li je upravo majka odgovorna što je sin postao narkoman). To da li je majka tužna, da li oseća olakšanje, da li će se pokajati zbog svojih reči su njene privatne stvari i ne možemo uticati na njih niti očekivati ili nastojati da Srbija postane idealno društvo tako što ćemo majci objasniti kako je trebalo da se oseća i kako treba da se oseća.

Ono što je problem je jednostavno činjenica da su Novosti ovaj tekst uopšte objavile. Novosti, naravno, tekstove objavljuju zbog tiraža, tj. zbog toga što žele da zadrže svoje stare čitaoce i da steknu nove. Ipak, Novostima nije falilo ekskluzivnog sadržaja u slučaju Peranović; nezvanične rezultate obdukcije su Novosti objavile prve. Dodatni sadržaj Novosti su probale da pronađu u razgovoru sa majkom ubijenog Zarubca. Ovaj razgovor savršeno ide na ruku Večernjim novostima jer u njemu ovaj dnevni list nalazi odlično opravdanje za ubistvo Nebojše Zarubca i za odbranu sveštenog lica. Borba protiv narkomanije, makar ona podrazumevala i borbu protiv narkomana kao ljudskog bića sa jedne strane, i zaštita Srpske pravoslavne crkve i svih njenih grešaka i propusta sa druge strane su opšta mesta desničarske, pseudopatriotske Srbije koju Novosti tako dugo i toliko odlučno brane, umesto da makar jednom stave profesionalizam ispred svoje ideologije.

Insistiranjem na objavljivanju ovog i ovakvog razgovora, Novosti efektivno relativizuju ozbiljno krivično delo predstavljajući ceo slučaj kao odnos majke i sina gde je Branislav Peranović potencijalno samo izvršilac jedne smrtne presude. Smrtnu presudu je narkoman mogao da potpiše samom sebi kada je počeo da se drogira, a mogao je i da je izvrši nad svojom majkom, sestrom ili nad bilo kojim čitaocem Večernjih novosti. Novosti šalju poruku olakšanja i sugerišu da je smrt bila neizbežna i da je dobro što je narkoman taj koji je na kraju mrtav. Problema ovde ima puno, a prvi je taj što ubistvo Nebojše Zarubca nije privatna stvar majke, sina i osumnjičenog Branislava Peranovića jer Srbija nije plemensko društvo u kome će porodica odlučiti da li se ubici ima suditi ili ne. Srbija (bi trebalo da) je država u kojoj se ubistvo goni po službenoj dužnosti. Odlukom da relativizuju ubistvo Nebojše Zarubca zato što je žrtva narkoman, a osumnjičeni za ubistvo svešteno lice, Novosti otvaraju put da se svako sledeće ubistvo interpretira po ovom ključu. Koliko će u tom slučaju vredeti životi drugih kriminalaca ili prostitutki? Koliko će vredeti životi pripadnika Srba naspram pripadnika drugih naroda? Koliko će vredeti životi novinara Večernjih novosti naspram života novinara Špigela? Da li roditelj ima pravo da ubije dete sa posebnim potrebama da ga ne bi gledao kako se muči?

Čitaoci Večernjih novosti, odnosno komentatori na sajtu, su zagrizli udicu. Za razliku od drugih sajtova gde je ogromna većina komentatora zgrožena ovim zločinom, komentatori Novosti nadmoćnom većinom ili opravdavaju postupak osumnjičenog, ili za narkomaniju i tragičan kraj krive majku koja nije dobro vaspitala sina (pre nekoliko decenija). Gomila gluposti se zaista može pročitati: jedni govore da je narkoman zapravo nečovek, drugi tvrde da „niko ne zna kako je to živeti sa narkomanom“ (osim ovih komentatora koji to znaju?), treći tvrdi da „da je ovo država kao što nije, pop bi lemao svakodnevno dilere“... 

Ono što sebi (za sada?) nisu dopustili ni Kurir ni Press koji su takođe razgovarali sa roditeljima, Večernje novosti ne samo što sebi dopuštaju već to predstavljaju kao najupečatljiviji deo celog slučaja. Umesto da zadrže zrno profesionalizma i ne objave tekst, jer nije sve što piše u novinama - novinarstvo, Večernje novosti punom parom kreću u relativizaciju ozbiljnog zločina i predstavljaju narkomaniju kao veći problem od ubistva, štaviše, pokazuju i spremnost da ubistvo prikažu kao jedno od rešenja za narkomaniju. Pred kraj teksta Novosti navode da je protiv ubijenog podneto više od pedeset krivičnih prijava. Istina je, to je daleko više od broja krivičnih prijava podnetih protiv Branislava Peranovića. Novosti se razumeju u brojeve, i u tiraž.

BezObraz

O sličnoj temi sam već hteo da pišem, ali u mnogo hipotetičkijem smislu. Danas je pak potvrđena vest da je Ustavni sud Srbije doneo odluku koju je malo ko očekivao, i zabranio „Obraz“, dve i po godine nakon što je Republičko javno tužilaštvo podnelo zahtev za zabranu ove organizacije. Zahtev je podnet nakon što je u atmosferi linča bila otkazana Povorka ponosa 2009. godine. Detalji odluke Ustavnog suda još nisu poznati, ali zabrana rada ekstremno desničarskih organizacija od strane ustavnih sudova nije nešto novo i nepoznato pa ni ovaj tekst nije preuranjen.

Na sajtu „Obraza“ je dostupno puno bizarnih, blesavih, smešnih, polupismenih, ali i odvratnih i ekstremističkih saopštenja, proglasa, komentara i tome sličnog. Dakle, stavovi koje je ova organizacija zastupala (prošlo vreme, šta kažete?) i akcije koje je preduzimala nisu bili potpuno tajnoviti; članovi i simpatizeri su zapravo bili ponosni na njih. Svakakvo smeće se tamo može pročitati: upozorenja pederima i (kako ih nazivaju u „Obrazu“) „bi-seksualcima“ da će odgovarati pred Bogom i Srbskom Državom (tastatura se raspada pod pritiskom kurziva, navodnika i velikih slova), upozorenja šiptarskim teroristima, ustašama, cionistima; patetični pozivi stubovima srpstva kao što su policajci, sveštenici i radnici; ali i redovna podsećanja na istinu o Ratku Mladiću za koga jedino nije sigurno koliko li je do zuba naoružanih muslimana pobio u Srebrenici i okolini leta '95. Vredi zapaziti da nigde na sajtu nema izričitog poziva da se neko fizički napadne ili likvidira – svima će suditi Bog, Srbska Država ili njeni sudovi. Najdalje „obrazovci“ idu kada najavljuju da će osloboditi okupirane srpske (pardon, Srbske) teritorije, tu neka kap krvi mora da kane.

Šalu na stranu, poslednjih nekoliko godina smo videli da „obrazovci“ i njihove kolege sa ekstremne desnice (sa kojima ne dele obavezno sve stavove i sa kojima se obavezno ne slažu) mogu da i te kako ugrožavaju bezbednost svojih sugrađana, da ih zastrašuju, vređaju i fizički maltretiraju i napadaju. Ovo je svakako kulminiralo na Paradi ponosa 2010. godine kada bi, da su ekstremisti, uključujući i članove „Obraza“, nekim čudom probili kordone policije, sigurno bilo ljudskih žrtava. Za organizovanje nereda vođa organizacije Mladen Obradović je nepravosnažno osuđen na dve godine zatvora (a za izazivanje mržnje pred otkazanu Povorku 2009. godine je osuđen na 8 meseci).

Sada dolazimo do same zabrane. Ustavni sud može zabraniti udruženja čije je delovanje usmereno na nasilno rušenje ustavnog poretka, kršenje zajemčenih ljudskih ili manjinskih prava ili izazivanje rasne, nacionalne ili verske mržnje. (Ustav je ovde, članovi 55 i 167). Dakle, Ustavni sud može zabraniti ovakve organizacije, ali one nisu automatski zabranjene. Postojanje tajnih i paravojnih organizacija je zabranjeno Ustavom. Prošle godine je USS zabranio neonacističku organizaciju „Nacionalni stroj“ i to zbog toga što je bila tajna. Naravno, da je "Nacionalni stroj" bio registrovan kao udruženje, Ustavni sud bi drugačije obrazložio zabranu, ali ovde je, i uz detaljnu analizu organizacije, nju zabranio već zbog činjenice da je u pitanju tajna organizacija i kao takva - već zabranjena Ustavom. Ko ne veruje, neka pročita Odluku o zabrani. „Obraz“ nije bio tajna organizacija, naprotiv, jedno vreme je dobijao novac iz budžeta, a imali su prostorije i (ni manje ni više nego) u Domu vojske u Beogradu. Dakle, Ustavni sud je u slučaju „Obraza“ utvrđivao da li organizacija kao takva deluje u smeru nasilnog rušenja ustavnog poretka, kršenja ljudskih ili manjinskih prava ili izazivanja rasne, nacionalne ili verske mržnje. Sama Odluka, dakle, još nije objavljena, ali svakako da je USS nešto od ovoga utvrdio.

Zabrane udruženja, pa čak i (jakih) političkih partija zbog opasnosti koje predstavljaju za demokratiju i ljudska i manjinska prava, rekli smo, nisu novost – Evropski sud za ljudska prava je npr. potvrđivao zabrane ekstremističkih partija u Italiji i Turskoj (Refah Partisi v. Turkey i M. A. v. Italy – trenutno nedostupno na sajtu Evropskog suda). Dakle, i u nacionalnom sistemu i u međunarodnom sistemu zaštite ljudskih prava zabrana udruženja je nešto što se može braniti i uspešno odbraniti.

Ali, u svakom slučaju treba da razumemo da je zabrana udruživanja nešto što se svrstava u ograničavanje ljudskih prava – ograničavanje ljudskih prava, makar radi zaštite drugih ljudskih prava, opet ostaje to – ograničavanje ljudskih prava. Zato svako ograničenje ljudskih prava mora istovremeno biti legalno, legitimno, proporcionalno i (kako to ponegde piše) neophodno u demokratskom društvu. I dok zabrana „Obraza“ jeste legalna (već po slovu Ustava), iako jeste legitimna (po međunarodnom pravu izazivanje nacionalne, rasne ili verske mržnje jeste legitiman osnov za ograničavanje slobode udruživanja), ostaje da se zapitamo da li je baš zabrana ove organizacije bila jedina proporcionalna mera da se zaštite ljudska prava građana.

Ja mislim da nije bilo neophodno posezati za zabranom u slučaju „Obraza“. Krivična dela za koje su osuđeni, i kazne na koje su osuđeni pripadnici „Obraza“ su u ogromnoj nesrazmeri sa merom koju je izrekao Ustavni sud. Policija je mnogo puta mogla da reaguje adekvatnije, pa i češće, tužilaštvo je moglo da bude mnogo kompetentnije, a i sudovi su mogli da se pažljivije drže slova zakona u svim slučajevima kada su „obrazovci“ uopšte dolazili pred sudove. Sve žrtve „Obraza“ su mogle da budu zaštićene mnogo bolje, i to od strane organa koje finansiraju od poreza. Sve je ovo moglo da ekstremnu desnicu potpuno legitimno obeshrabri. Posle godina i godina odnosa Srbije i „Obraza“ – obraz uz obraz ili oči u oči, Srbija je na kraju reagovala potpuno nesrazmernom merom koja predstavlja zaštitu jednih prava nauštrb drugih, iako se sve moglo završiti mnogo prijatnije.

„Obraz“ je trebalo da istruli. Trebalo je da ostane u nekom registru udruženja, bez svog članstva i bez mogućnosti da plaća svoje troškove. „Obraz“ bi i istrulio da je Srbija zemlja tolerancije, da roditelji znaju da odgovore deci zašto se one dve čike drže za ruke, da škole ne uteruju učenicima strah od boga u svojim programima, da mediji ne dolivaju ulje na vatru kad god se govori o drugim narodima, da policija štiti one koji se u centru glavnog grada mirno šetaju, da tužilaštvo zna da sastavi optužnicu, da Pravni fakultet u Beogradu nije stecište najcrnjeg nacionalizma, onog nacionalizma zbog kojeg je desetine hiljada ljudi ubijeno u bivšoj Jugoslaviji.

„Obraz“ je mrtav, ali povampirenje ćemo gledati jako brzo.

Dan posle juče

Prošlo je 24 sata otkako znamo da Srbija ima novog predsednika, i sunce je sasvim normalno izašlo i zašlo. To, doduše, nije neki uspeh Tomislava Nikolića. Srbija nije ni ušla u rat sa Hrvatskom ili sa Kosovom, dinar se nije strmoglavio, niti su nam uvedene vize. Sve ovo ipak nije dovoljno impresivno. Činjenica da Srbiju nije zadesio biblijski potop ne znači da glasači u drugom krugu predsedničkih izbora nisu pogrešili time što su izglasali Nikolića za predsednika Srbije.

Izbor za predsednika je u drugom krugu bio binarni izbor - znalo se da će po zatvaranju biračkih mesta pobednik biti ili Tadić ili Nikolić, bez obzira na nevažeće listiće i izlaznost. Dakle, ponuđene opcije su bile dosta siromašnije čak i od ponude na parlamentarnim izborima. Pred takvim izborom, znajući da postoje samo dva moguća ishoda, mnogi, politički prilično svesni građani su odlučili da ne glasaju ili da ubace nevažeći list u kutiju.

Jedna kategorija birača privlači pažnju. To nisu redovni glasači Tomislava Nikolića - Nikolića radikala, Nikolića naprednjaka, i to nisu glasači DSS-a, Dveri, SPS-a koji su nezadovoljni Tadićevim predsednikovanjem, koji su u Nikolićevoj pobedi videli zaustavljanje korupcije, stranačkog zapošljavanja, okretanje Rusiji, povratak na Kosovo... To nisu ni oni koji su, poput Vesne Pešić, Nikoliću dali glas iz krajnjeg protesta zbog neustavnog Tadićevog pohoda na sve državne funkcije i kontrole nad dobrim delom medija. To, najzad, nisu ni beli listići koji su odlučili da svoju ulogu u političkom životu ovaj put odigraju tako što će poslati poruku revolta koja je pre svega namenjena LDP-u i Demokratskoj stranci, ma koliko LDP i DS bili odlučni da tu poruku ignorišu. Nisu toliko zanimljivi ni oni koji su potpuno bojkotovali izbore verujući, slično prethodnima, da niko ne zaslužuje njihov glas.

Najzanimljivija kategorija birača je, paradoksalno, deo birača koji je ostao kući, a potajno se nadao da će Tadić ipak pobediti. Ovi birači su odlučili da ostanu moralno čisti očekujući da će se neko drugi kompromitovati i glasati za onog Borisa Tadića koji je gostovao kod Ivana Ivanovića, koji je otišao na koncert Ane Bekute, koji je igrao basket sa Ivicom Dačićem, koji se pobratimio sa SPS-om, koji je bio premijer umesto premijera i kome novinari nisu smeli da postave nijedno škakljivo pitanje. Ovim biračima nije bilo svejedno. Nije im bilo svejedno zbog odlazaka u Vukovar ili u Srebrenicu, zbog hapšenja optuženih za ratne zločine, zbog ukidanja viza, zbog Tadićeve harizme ili možda lepote. Ovi birači su, uljuljkani predizbornim istraživanjima koja su predviđala sigurnu pobedu Tadića, odlučili da 20. maja rade nešto drugo, i da uključe TV tek po zatvaranju biračkih mesta kad će posao već biti obavljen. Onda je sledilo iznenađenje koje je za apsolutno svakog iz ove kategorije bilo neprijatno.

Niko nije prodao dušu Demokratskoj stranci i zauvek se obavezao na vernost Borisu Tadiću. Zbog toga nikako ne treba optuživati bele listiće za Tadićev poraz. Oni koji su iz protesta glasali za Nikolića su, opet, izglasali pobednika i optuživati ih za poraz Borisa Tadića je potpuno nebulozno. Ipak, oni apstinenti koji su se nadali da će drugi obaviti posao umesto njih i glasati za Tadića treba da dobro razmisle.

Ovo je 2012. godina i čini se da Srbiji ne preti nikakva katastrofa zbog toga što na čelo države dolazi neko sa sumnjivim fakultetskim diplomama, bez znanja stranih jezika, bez prisnih veza sa državnicima u regionu. Činjenica da su neki demokratski izglasani lideri, poput Hitlera ili Miloševića, podigli lestvicu onoga što demokratski izglasani lider može da uništi prilično jebeno visoko, ne znači da sada svi sa blaženim osmehom na licu treba da gledamo novog, bilo kakvog predsednika Srbije. U slučajevima Hitlera i Miloševića nije bilo dovoljno ne glasati za njih, već je bilo potrebno i suprotstaviti im se. Možda zato pitanje Šta ste vi radili 20. maja 2012? nije nesuvislo i nije nepristojno.

Nikolić je dobio retku priliku - priliku da svi zaborave da je on bio aktivan političar i devedesetih godina, i da je bio aktivan i dvehiljaditih. Dobio je priliku da građani zaborave da mu nije bilo žao što je Ćuruvija ubijen i da je upozorio Đinđića da je i Tito imao problema sa nogom pred smrt (makar se posle pokajao zbog ovoga). Podsetiti nekoga na ove izjave danas izaziva podsmeh. Ipak, Đinđićev vo na Palama i Draškovićevo sečenje ruku i dalje su u živom sećanju demokratski opredeljenih birača i tu će zauvek ostati. Nikolić je dobio priliku da se vreme i prostor za njega resetuju, priliku koju očigledno ni Đinđić ni Drašković nisu zasluživali.

U narednom periodu ćemo pratiti sve što novi predsednik radi. Počeo je juče, izjavama da postoji božija pravda, da je čudno što su odnosi sa Crnom Gorom gori od odnosa sa Hrvatskom, da će puno vremena proći dok on poseti Hrvatsku, da je bela kuga problem koji treba rešiti... Počelo je zabranom da njegovom slavlju prisustvuju novinari Blica i Kurira, ali i najavom da će prvi intervju dati nezavisnom programu Svet plus. Počelo je i najavom da će njegov prvi korak biti odlazak na kongres Jedinstvene Rusije. Tako je počelo, a po svoj prilici se neće završiti pre 2017. godine, kada ćemo svi biti pet godina stariji. Pratićemo sve što novi predsednik bude radio i govorio. Ako smo zaboravili Koštunicu, da bar ne zaboravimo Nikolića.

(Ne)Poznato o (ne)poznatima

Ovi parlamentarni izbori će biti prilično zanimljivi, evo nekih nedoumica koje smo imali... Ili ne?

 

 

Dveri prelaze cenzus?

Sakupiti nešto više od 200 000 glasova koliko je potrebno da se uđe u parlament uopšte nije lak zadatak. Ovo znaju svi koji se sećaju koalicije Zajedno za toleranciju (2003), ali i oni koji se sećaju kroz kakve je iglene uši prolazila koalicija oko LDP-a i 2007. i 2008. godine. Dakle, to što su Dveri nesumnjivo dobile na popularnosti od početka kampanje još uvek ne znači i njihov ulazak u Skupštinu. Mirna i staložena kampanja sa populističkim porukama i ozbiljnim držanjem, uz cyberpunk spotove, i dosta pažnje koja im se posvećuje u štampanim medijima će Dverima doneti nekoliko procenata na izborima, ali ne i presudnih 5%. Pred tvrdokornim nacionalistom će se u nedelju naći izbor između raznih koštunica, šešelja, velja, nopoa tako da je strah od ulaska Dveri u Parlament, čini se, preteran.



URS u Skupštini?

Nažalost, da. Izbori nisu reality show u kome glasači izbacuju iz Skupštine onog koga najviše mrze. Dinkić i kompanija su jako omraženi, ali su imali kampanju fokusiranu na privlačenje investitora, na departizaciju (ovakva ironija zaslužuje italik, bold i anderlajn) i na regionalizaciju. Uz predsedničkog kandidata koji nije naročito problematičan, imajući u vidu šta nam je do sada sve stizalo iz G17 kuhinje, URS će verovatno sakupiti dovoljno glasova da uđe u Skupštinu i pomrsi račune svima koji su se nadali da će sledeću vladu formirati bez Dinkićevog uticaja. Sa podrškom koja je jako skoncentrisana u pojedinim... hmmm... regionima, njihova prava snaga izmiče većini ispitivača javnog mnjenja, URS će ući u Parlament, iako će imati slabiji rezultat nego 2007. kad su takođe učestvovali samostalno na izborima.


URS i/ili LDP u koaliciji sa naprednjacima?

Lider LDP-a je ponudio par pomirljivih izjava poslednjih nedelja koje samo dodatno svedoče da saradnja sa LDP-om više nije tabu tema. URS je, suočen sa licemernim negodovanjem Demokratske stranke (koju SPS napada mnogo više od URS-a), takođe izgledao dosta pomirljivo u odnosima sa SNS-om. Na primer, branio je posetu Đulijanija dok su je iz Demagoške stranke napadali. Ipak, ovo još ne vodi postizbornoj saradnji sa naprednjacima. Za početak, SNS, LDP i URS ne mogu ukupno da imaju dovoljno poslanika da bi oformili vladu. Saradnja sa DSS-om je potpuno nemoguća, što jedino ostavlja mogućnost saradnje sa socijalistima. Ali socijalisti nemaju potrebe da odustaju od profitabilne saradnje sa DS-om da bi se okrenuli neizvesnim naprednjacima, i to uz, ni manje ni više nego URS ili LDP. Da ne pominjemo da bi ovo značilo nestanak LDP-a sa političke scene. Ponovljeni izbori su izvesniji od mogućnosti da se ovakva vlada formira.


NOPO u Parlamentu?

Ovo je, zapravo, teško predvideti. Prevarantska stranka Nijedan od ponuđenih odgovora je uspela da se predstavi kao manjinska što znači da će joj trebati nekih 16 000 glasova da bi imali svog poslanika u Skupštini - neinspirativnog Nikolu Tulimirovića. NOPO je imao ogromne probleme da sakupi dovoljno potpisa za podnošenje izborne liste, ali sada im te veštine nisu potrebne, dovoljno je da ih 16 hiljada birača zaokruži na listiću. Za NOPO će glasati članstvo i njihova uža familija, salonski fašisti kojima Inicijativa za spas Srbije Nove srpske političke misli deluje primamljivo, i funkcionalno nepismeni građani koji neće razumeti da „Nijedan od ponuđenih odgovora" zapravo jeste jedan od ponuđenih odgovora, i to definitivno pogrešan. Bošnjačka, mađarska i, verovatno, albanska manjina će imati svoje predstavnike u Skupštini, nadajmo se da će prevarantska manjina ipak ostati napolju.


DSS ispod cenzusa?

DSS će ostvariti najslabiji rezultat ikada, ali očekivati da oni ovaj put završe ispod cenzusa je ipak samo sanjarenje. Ideja o DSS-u ispod cenzusa je potekla zato što su se neke kockice složile... Za razliku od prethodnih izbora, DSS ovaj put nema podršku Nove Srbije, a deo starih glasača će se opredeliti za naprednjake, za Dveri, pa i za NOPO. Kampanja im je takođe potpuno bizarna i ne znam ko će se zbog nje odlučiti da glasa za Demokratsku stranku Srbije (neprevaziđeni horor-spot je ovde). Ipak, sama činjenica da je Koštunica odlučio da hrabro stane ispred stranke na predsedničkim izborima i nostalgija za starim, dobrim vremenima će pomoći da DSS održi glavu iznad vode.


Zukorlić(evci) u Skupštini?

Bošnjačka demokratska zajednica je stranka Emira Elfića, šuraka Muamera Zukorlića, i ova stranka nastupa u koaliciji Sve zajedno sa četiri vojvođanske manjinske stranke. Iako Bošnjaci ne glasaju isključivo za manjinske liste, ovo će biti prilika da proverimo da li BDZ može da postane nova najjača manjinska stranka u Sandžaku. Ja mislim da će ova koalicija imati jednog ili dva poslanika sa kojima će predstavnici vlasti morati da razgovaraju što može da bude jako korisno ukoliko obe strane budu nastupale u dobroj v(j)eri.