Ispod cenzusa ili Pustio bih ja Dinkića ali neće on mene

Pošto još nema izvesnih naznaka sa kim će koalicija oko Srpske napredne stranke formirati vladu i da li će uopšte zvati bilo koga, i dalje se puno priča o onima koji su ostali ispod cenzusa. Ako već nećemo gledati Dinkića, DSS i LDP u sledećem sazivu republičkog parlamenta, nema razloga da o njima prestane da se priča na televiziji, na internetu i na ulici. I ovaj tekst se pridružuje procenama o eventualnoj parlamentarnoj budućnosti stranaka i grupa građana koje su ostale ispod cenzusa 16. marta. Kako je retko ko mogao predvideti rezultate izbora (posebno neuspeh stranke Vojislava Koštunice), tako nećemo ovde pretendovati da zasigurno predviđamo rezultate izbora 2018. godine, ali nije suvišno posvetiti novoj vanparlamentarnoj opoziciji tekst dobrodošlice.

Najmanje šanse da se ikada vrati u Narodnu skupštinu ima Dinkićeva skupina URS. Družina neuhvatljivog imena i kategorije je svake izbore prelazila na prevaru širih masa i na nuđenje partijskog zaposlenja vernijim članovima i glasačima. Za šire mase koristili su Nacionalni investicioni plan, pominjanje 1000 evra za besplatne akcije i obećanje regionalizacije Srbije. Bližim članovima nudili su posao i subvencije. Kada je izvor presušio, tačnije kada je URS udaljen iz vlasti, Dinkiću nije više bilo lako da obećava poslove i pare glasačima. Uz to, u međuvremenu se pojavio neko ko je zapošljavao partijske dronove još uspešnije, zahtevajući i manje kvalifikacija za posao – Srpska napredna stranka. U tim uslovima, prelazak cenzusa Mlađana Dinkića postao je nemoguća misija. Dinkić je konačno podneo ostavku i prepustio stranku manje omraženim individuama, ali Ujedinjenim regionima Srbije to neće puno pomoći. Jezgro stranke će možda opstati, ali regionalni lideri koji su do sada pomagali ovoj skupini da pređe cenzus na republičkom nivou će lako naći uhlebljenje ili će ubuduće nastupati samostalno na lokalu. Odlazak (nadajmo se, trajni) Mlađana Dinkića sa političke scene je nesumnjivo dobar ishod ovih izbora.

 

Nešto veće šanse da uđe u parlament posle sledećih izbora ima Saša Radulović i njegovo udruženje Dosta je bilo. Ipak, ovaj posao je mnogo teži i neizvesniji nego što ga deo Radulovićevih glasača zamišlja. Radulović je ponudio nešto relativno novo – otvorenu borbu protiv burazerskog i ortačkog sistema u kome Srbija funkcioniše verovatno oduvek, ali nova i ispravna ideja ne garantuje uspeh u Srbiji. Glasačko telo koje podržava ekonomske i druge reforme koje podrazumevaju bilo kakvo lično žrtvovanje imaju jednocifren procenat podrške. Zamisliti da će DJB imati više od pet procenata na sledećim izborima samo zato što je borba protiv parazitskog sistema dobra ideja je slično ideji da je Građanski savez Srbije nekad mogao samostalno da pređe cenzus samo zato što su bili protiv rata i za plemeniti cilj pomirenja. Pred Radulovićevim pokretom je težak zadatak: da napravi infrastrukturu koja će zaći u sela i u sve male gradove Srbije, da uozbilji svoj medijski nastup (uključujući i nastup na društvenim mrežama) i da predloži sveobuhvatan program koji neće morati da se prikuplja po blogovima i tvitovima. Tek onda će Dosta je bilo imati bilo kakve šanse za cenzus. Pet procenata je teško dostići, i to su mnogi osetili na poslednjim izborima.

U tek nešto boljoj poziciji (i dalje) je LDP, ali uz ogroman rizik da sve što je izgradio poslednjih godina prokocka na takav način da će martovski izborni neuspeh izgledati kao stara dobra vremena. Liberalno-demokratska partija je u želji da konačno uđe u republičku vladu napravila dve greške. Prva greška se sastojala u tome da je u vreme najgore cenzure i bahaćenja Aleksandra Vučića LDP odlučio da kritikuje sve osim Vučića. Biračko telo LDP-a naviknuto da ostaje opozicija i u najgorim trenucima po demokratiju u Srbiji nije želelo da podrži ovakav preokret stranke i prepolovilo je svoju podršku liberalima. LDP se jednostavno preigrao. Bez ikakvog osnova u dosadašnjoj Vučićevoj praksi LDP je očekivao da će postati ključni korektivni faktor u budućoj vladi. Bez ikakvog obećanja LDP je očekivao da će uopšte biti deo vlade. Na kraju se ispostavilo da je čak i očekivanje da će LDP ući u parlament bilo jako neutemeljeno. Druga greška bila je koalicija sa partijom bliskom muftiji Zukorliću. Osim što je simbolički za mnoge predstavljala kap koja je prelila čašu, koalicija sa Zukorlićevom partijom nije ni nudila neki veći broj glasova (muftijina stranka se pre nekog vremena podelila na dve nove – drugu predvodi dosadašnji poslanik Emir Elfić) tako da se od novog koalicionog partnera nije moglo očekivati čak ni ono što je 2012. donosio fantomski Vuk Drašković. Najveća pretnja LDP-u u bliskoj budućnosti (ili je već prekasno?) je uporno odbijanje Čedomira Jovanovića da preuzme odgovornost i podnese ostavku i korišćenje zaista jadnog izgovora da bi to predstavljalo kukavičluk. Možda će deo članstva i glasača deliti mišljenje Čedomira Jovanovića, ali sa tim stavom LDP neće preći cenzus ni na sledećim izborima. Među svojim bivšim glasačima LDP može da postane predmet podsmeha.

Najveće šanse za povratak ima Demokratska stranka Srbije, ali jedino joj neka vrsta koalicije sa Dverima to i garantuje. Vojislav Koštunica koji je verovatno predstavljao glavnu prepreku da se DSS odluči na saradnju sa klovnovima iz Dveri više nije na čelu partije i trenutno ga menja Aleksandar Popović za koga mnogi iz neutvrđenih razloga misle da je racionalniji čovek (možda zato što je matematičar?). Ako bi DSS i Dveri nastupili zajedno na sledećim izborima, njihovi glasovi se sigurno ne bi prosto sabrali, ali bi svakako bili dovoljni da glasačko telo koje je protiv članstva Srbije u EU dobije svoje predstavnike u Skupštini. Koštunica je možda prošlost, ali njegova stranka ima solidne šanse da se za nekoliko godina vrati u parlament.

Mnogi su skloni da nadmoćnu pobedu Aleksandra Vučića i rezultate ovih izbora posmatraju sa „vedrije“ strane, kroz neuspeh bar nekih od ovih stranaka, ali trebalo bi da budemo zabrinuti. Da je Vučić osvojio 90 posto glasova, u Skupštini ne bismo gledali ni Đilasa ni Tadića pa ni Ivicu Dačića, ali to nikako ne bi bio zdrav ishod za demokratiju u Srbiji. Dinkićev poraz je vredelo proslaviti. Poraz demokratije će slaviti većina.