Dan posle juče

Prošlo je 24 sata otkako znamo da Srbija ima novog predsednika, i sunce je sasvim normalno izašlo i zašlo. To, doduše, nije neki uspeh Tomislava Nikolića. Srbija nije ni ušla u rat sa Hrvatskom ili sa Kosovom, dinar se nije strmoglavio, niti su nam uvedene vize. Sve ovo ipak nije dovoljno impresivno. Činjenica da Srbiju nije zadesio biblijski potop ne znači da glasači u drugom krugu predsedničkih izbora nisu pogrešili time što su izglasali Nikolića za predsednika Srbije.

Izbor za predsednika je u drugom krugu bio binarni izbor - znalo se da će po zatvaranju biračkih mesta pobednik biti ili Tadić ili Nikolić, bez obzira na nevažeće listiće i izlaznost. Dakle, ponuđene opcije su bile dosta siromašnije čak i od ponude na parlamentarnim izborima. Pred takvim izborom, znajući da postoje samo dva moguća ishoda, mnogi, politički prilično svesni građani su odlučili da ne glasaju ili da ubace nevažeći list u kutiju.

Jedna kategorija birača privlači pažnju. To nisu redovni glasači Tomislava Nikolića - Nikolića radikala, Nikolića naprednjaka, i to nisu glasači DSS-a, Dveri, SPS-a koji su nezadovoljni Tadićevim predsednikovanjem, koji su u Nikolićevoj pobedi videli zaustavljanje korupcije, stranačkog zapošljavanja, okretanje Rusiji, povratak na Kosovo... To nisu ni oni koji su, poput Vesne Pešić, Nikoliću dali glas iz krajnjeg protesta zbog neustavnog Tadićevog pohoda na sve državne funkcije i kontrole nad dobrim delom medija. To, najzad, nisu ni beli listići koji su odlučili da svoju ulogu u političkom životu ovaj put odigraju tako što će poslati poruku revolta koja je pre svega namenjena LDP-u i Demokratskoj stranci, ma koliko LDP i DS bili odlučni da tu poruku ignorišu. Nisu toliko zanimljivi ni oni koji su potpuno bojkotovali izbore verujući, slično prethodnima, da niko ne zaslužuje njihov glas.

Najzanimljivija kategorija birača je, paradoksalno, deo birača koji je ostao kući, a potajno se nadao da će Tadić ipak pobediti. Ovi birači su odlučili da ostanu moralno čisti očekujući da će se neko drugi kompromitovati i glasati za onog Borisa Tadića koji je gostovao kod Ivana Ivanovića, koji je otišao na koncert Ane Bekute, koji je igrao basket sa Ivicom Dačićem, koji se pobratimio sa SPS-om, koji je bio premijer umesto premijera i kome novinari nisu smeli da postave nijedno škakljivo pitanje. Ovim biračima nije bilo svejedno. Nije im bilo svejedno zbog odlazaka u Vukovar ili u Srebrenicu, zbog hapšenja optuženih za ratne zločine, zbog ukidanja viza, zbog Tadićeve harizme ili možda lepote. Ovi birači su, uljuljkani predizbornim istraživanjima koja su predviđala sigurnu pobedu Tadića, odlučili da 20. maja rade nešto drugo, i da uključe TV tek po zatvaranju biračkih mesta kad će posao već biti obavljen. Onda je sledilo iznenađenje koje je za apsolutno svakog iz ove kategorije bilo neprijatno.

Niko nije prodao dušu Demokratskoj stranci i zauvek se obavezao na vernost Borisu Tadiću. Zbog toga nikako ne treba optuživati bele listiće za Tadićev poraz. Oni koji su iz protesta glasali za Nikolića su, opet, izglasali pobednika i optuživati ih za poraz Borisa Tadića je potpuno nebulozno. Ipak, oni apstinenti koji su se nadali da će drugi obaviti posao umesto njih i glasati za Tadića treba da dobro razmisle.

Ovo je 2012. godina i čini se da Srbiji ne preti nikakva katastrofa zbog toga što na čelo države dolazi neko sa sumnjivim fakultetskim diplomama, bez znanja stranih jezika, bez prisnih veza sa državnicima u regionu. Činjenica da su neki demokratski izglasani lideri, poput Hitlera ili Miloševića, podigli lestvicu onoga što demokratski izglasani lider može da uništi prilično jebeno visoko, ne znači da sada svi sa blaženim osmehom na licu treba da gledamo novog, bilo kakvog predsednika Srbije. U slučajevima Hitlera i Miloševića nije bilo dovoljno ne glasati za njih, već je bilo potrebno i suprotstaviti im se. Možda zato pitanje Šta ste vi radili 20. maja 2012? nije nesuvislo i nije nepristojno.

Nikolić je dobio retku priliku - priliku da svi zaborave da je on bio aktivan političar i devedesetih godina, i da je bio aktivan i dvehiljaditih. Dobio je priliku da građani zaborave da mu nije bilo žao što je Ćuruvija ubijen i da je upozorio Đinđića da je i Tito imao problema sa nogom pred smrt (makar se posle pokajao zbog ovoga). Podsetiti nekoga na ove izjave danas izaziva podsmeh. Ipak, Đinđićev vo na Palama i Draškovićevo sečenje ruku i dalje su u živom sećanju demokratski opredeljenih birača i tu će zauvek ostati. Nikolić je dobio priliku da se vreme i prostor za njega resetuju, priliku koju očigledno ni Đinđić ni Drašković nisu zasluživali.

U narednom periodu ćemo pratiti sve što novi predsednik radi. Počeo je juče, izjavama da postoji božija pravda, da je čudno što su odnosi sa Crnom Gorom gori od odnosa sa Hrvatskom, da će puno vremena proći dok on poseti Hrvatsku, da je bela kuga problem koji treba rešiti... Počelo je zabranom da njegovom slavlju prisustvuju novinari Blica i Kurira, ali i najavom da će prvi intervju dati nezavisnom programu Svet plus. Počelo je i najavom da će njegov prvi korak biti odlazak na kongres Jedinstvene Rusije. Tako je počelo, a po svoj prilici se neće završiti pre 2017. godine, kada ćemo svi biti pet godina stariji. Pratićemo sve što novi predsednik bude radio i govorio. Ako smo zaboravili Koštunicu, da bar ne zaboravimo Nikolića.

(Ne)Poznato o (ne)poznatima

Ovi parlamentarni izbori će biti prilično zanimljivi, evo nekih nedoumica koje smo imali... Ili ne?

 

 

Dveri prelaze cenzus?

Sakupiti nešto više od 200 000 glasova koliko je potrebno da se uđe u parlament uopšte nije lak zadatak. Ovo znaju svi koji se sećaju koalicije Zajedno za toleranciju (2003), ali i oni koji se sećaju kroz kakve je iglene uši prolazila koalicija oko LDP-a i 2007. i 2008. godine. Dakle, to što su Dveri nesumnjivo dobile na popularnosti od početka kampanje još uvek ne znači i njihov ulazak u Skupštinu. Mirna i staložena kampanja sa populističkim porukama i ozbiljnim držanjem, uz cyberpunk spotove, i dosta pažnje koja im se posvećuje u štampanim medijima će Dverima doneti nekoliko procenata na izborima, ali ne i presudnih 5%. Pred tvrdokornim nacionalistom će se u nedelju naći izbor između raznih koštunica, šešelja, velja, nopoa tako da je strah od ulaska Dveri u Parlament, čini se, preteran.



URS u Skupštini?

Nažalost, da. Izbori nisu reality show u kome glasači izbacuju iz Skupštine onog koga najviše mrze. Dinkić i kompanija su jako omraženi, ali su imali kampanju fokusiranu na privlačenje investitora, na departizaciju (ovakva ironija zaslužuje italik, bold i anderlajn) i na regionalizaciju. Uz predsedničkog kandidata koji nije naročito problematičan, imajući u vidu šta nam je do sada sve stizalo iz G17 kuhinje, URS će verovatno sakupiti dovoljno glasova da uđe u Skupštinu i pomrsi račune svima koji su se nadali da će sledeću vladu formirati bez Dinkićevog uticaja. Sa podrškom koja je jako skoncentrisana u pojedinim... hmmm... regionima, njihova prava snaga izmiče većini ispitivača javnog mnjenja, URS će ući u Parlament, iako će imati slabiji rezultat nego 2007. kad su takođe učestvovali samostalno na izborima.


URS i/ili LDP u koaliciji sa naprednjacima?

Lider LDP-a je ponudio par pomirljivih izjava poslednjih nedelja koje samo dodatno svedoče da saradnja sa LDP-om više nije tabu tema. URS je, suočen sa licemernim negodovanjem Demokratske stranke (koju SPS napada mnogo više od URS-a), takođe izgledao dosta pomirljivo u odnosima sa SNS-om. Na primer, branio je posetu Đulijanija dok su je iz Demagoške stranke napadali. Ipak, ovo još ne vodi postizbornoj saradnji sa naprednjacima. Za početak, SNS, LDP i URS ne mogu ukupno da imaju dovoljno poslanika da bi oformili vladu. Saradnja sa DSS-om je potpuno nemoguća, što jedino ostavlja mogućnost saradnje sa socijalistima. Ali socijalisti nemaju potrebe da odustaju od profitabilne saradnje sa DS-om da bi se okrenuli neizvesnim naprednjacima, i to uz, ni manje ni više nego URS ili LDP. Da ne pominjemo da bi ovo značilo nestanak LDP-a sa političke scene. Ponovljeni izbori su izvesniji od mogućnosti da se ovakva vlada formira.


NOPO u Parlamentu?

Ovo je, zapravo, teško predvideti. Prevarantska stranka Nijedan od ponuđenih odgovora je uspela da se predstavi kao manjinska što znači da će joj trebati nekih 16 000 glasova da bi imali svog poslanika u Skupštini - neinspirativnog Nikolu Tulimirovića. NOPO je imao ogromne probleme da sakupi dovoljno potpisa za podnošenje izborne liste, ali sada im te veštine nisu potrebne, dovoljno je da ih 16 hiljada birača zaokruži na listiću. Za NOPO će glasati članstvo i njihova uža familija, salonski fašisti kojima Inicijativa za spas Srbije Nove srpske političke misli deluje primamljivo, i funkcionalno nepismeni građani koji neće razumeti da „Nijedan od ponuđenih odgovora" zapravo jeste jedan od ponuđenih odgovora, i to definitivno pogrešan. Bošnjačka, mađarska i, verovatno, albanska manjina će imati svoje predstavnike u Skupštini, nadajmo se da će prevarantska manjina ipak ostati napolju.


DSS ispod cenzusa?

DSS će ostvariti najslabiji rezultat ikada, ali očekivati da oni ovaj put završe ispod cenzusa je ipak samo sanjarenje. Ideja o DSS-u ispod cenzusa je potekla zato što su se neke kockice složile... Za razliku od prethodnih izbora, DSS ovaj put nema podršku Nove Srbije, a deo starih glasača će se opredeliti za naprednjake, za Dveri, pa i za NOPO. Kampanja im je takođe potpuno bizarna i ne znam ko će se zbog nje odlučiti da glasa za Demokratsku stranku Srbije (neprevaziđeni horor-spot je ovde). Ipak, sama činjenica da je Koštunica odlučio da hrabro stane ispred stranke na predsedničkim izborima i nostalgija za starim, dobrim vremenima će pomoći da DSS održi glavu iznad vode.


Zukorlić(evci) u Skupštini?

Bošnjačka demokratska zajednica je stranka Emira Elfića, šuraka Muamera Zukorlića, i ova stranka nastupa u koaliciji Sve zajedno sa četiri vojvođanske manjinske stranke. Iako Bošnjaci ne glasaju isključivo za manjinske liste, ovo će biti prilika da proverimo da li BDZ može da postane nova najjača manjinska stranka u Sandžaku. Ja mislim da će ova koalicija imati jednog ili dva poslanika sa kojima će predstavnici vlasti morati da razgovaraju što može da bude jako korisno ukoliko obe strane budu nastupale u dobroj v(j)eri.