And the Winner Is...

Slavica Đukić-Dejanović je jako živopisna i originalna pojava u našoj politici i njene izjave, navikli smo, često nemaju veze sa stvarnim svetom. Pre nekoliko sati je npr. izjavila da „zabrana okupljanja, čime je obuhvaćena i 'Parada ponosa' (je l' te)” neće uticati na izveštaj Evropske komisije o napretku Srbije. Ovo danas nije ni toliko dramatično značajno, jer smo konačno probili psihološku granicu i podrška priključenju EU je pala ispod 50 procenata. I dok čekamo izveštaj u kome se reč „kandidat” verovatno neće pojaviti, možemo da pogledamo ko danas može da trlja ruke zbog toga što je Srbija konačno postala failed state koji svojim građanima ne može da pruži sigurnost od fizičkog nasilja u samom centru glavnog grada, u po bela dana.

Svako ko je naivno verovao da je Ivica Dačić danas nešto bitno drugačije u odnosu na vreme kada je bio Miloševićev Tarik Aziz ili Musa Ibrahim (dakle portparol) je pogrešio. Dačić se, da se preslišamo, nikada nije odrekao Miloševića. Najdalje što je on otišao bilo je da kaže da je i Milošević činio greške, ali je u njegove zasluge ubrojao dve jako bitne stvari (ovo bi trebalo staviti pod nekoliko navodnika): Dejtonski sporazum i Rezoluciju 1244. Dejtonski sporazum je od Bosne i Hercegovine napravio još jedan balkanski failed state, tja, bar nismo usamljeni. Rezolucija 1244, onako kako se danas sprovodi, pravi od samih Ujedinjenih nacija neželjenog gosta na teritoriju koju je trebalo da uredi. Dakle, dve stvari koje sprečavaju napredak 1) Bosne i 2) Kosova Dačić vidi kao najpozitivnije tekovine Miloševićeve vladavine.

Dačiću naravno moramo da budemo zahvalni što nam je podario pravo da prošetamo malo po Manježu prošlog oktobra, ali moramo da imamo razumevanja - Ivica Dačić je čovek koji uvek pred sobom ima veliku sliku i ne može da se zamara sitnicama kao što su ljudska prava ako ona nisu u saglasnosti sa njegovim planom da stekne što je moguće veći uticaj na političkoj sceni Srbije. Nakon što smo stotinu puta čuli da je Ivica Dačić diplomirao na FPN-u sa prosekom deset-nula i nakon što smo konstatovali da je on naš najpametniji i najsnalažljiviji političar, došlo je vreme i da vidimo njegovu ulogu na kraju prestave koja se zvala Vlada Srbije 2008-2012...

Ivica Dačić je u slučaju Parade ponosa sjajno iskoristio kukavičluk nominalno vladajuće Demokratske stranke i teatralno nekoliko puta napomenuo da on treba da odluči o tome da li će se Parada održati ili ne. Marioneta koju ponekad možemo pomešati sa Školjkom - Mirko Cvetković je npr. pre par dana rekao da je pitanje održavanja Parade pitanje za policiju. A kada pitanje poštovanja ljudskih prava poverite Miloševićevom portparolu, dobijete ono što ste dobili danas. Nakon višenedeljnog ubeđivanja da će sve biti u redu i tapšanja organizatora po ramenu, ne zaboravljajući da sistematski obeshrabruje potencijalne učesnike na Paradi, Dačić je danas, gledajući srčane, nepobedive pripadnike Protivterorističke jedinice MUP-a, konačno zaključio da Parada treba da se zabrani ili otkaže jer sve te protivterorističke, specijalne, žandarmerijske i ko zna kakve druge jedinice ničemu ne služe ako moraju da brane obične građane umesto da spaljuju albanske kuće.

Tako je Dačić posle više od tri godine konačno dovršio svoj sinister plan. To da je Školjka, tj. Ljuštura, tj. Marioneta, tj. Mirko Cvetković nebitan političar bilo je jasno, ali Tadić je danas, podržavši Dačića (verovatno iz neke Rumunije), pristao da igra sporednu ulogu u priči o vladavini prava i ljudskim pravima u ovoj zemlji. Dačić je, slavodobitno, uzeo na sebe tu tužnu dužnost da spasi nekoliko ljudskih života i otkaže sve političke i parapolitičke skupove najavljene za vikend, pa (je l' te?) i tu Paradu ponosa. Time je nekih 6 meseci pred izbore Dačić doveo SPS u položaj u koji ga je mogao dovesti jedino neko ko je Fakultet političkih nauka završio sa deset-nula. Dačić neće izgubiti niti jedan glas zbog odluke na koju su ga ovlastili koalicioni partneri iz Demagoške stranke, ali će neki glas sigurno dobiti. Sa druge strane, DS nikoga nije prevario ovom bednom igrom i nijedan protivnik Parade neće dati Tadićevoj partiji glas na sledećim izborima. Time SPS na čelu sa Dačićem postaje najveći dobitnik izbornog turnusa 2008-2012, svaka čast, fanfare.

Sada kada zgroženi onim što se dešava staloženo sagledamo situaciju, zapitaćemo se za koga da glasamo. Ja imam dve ideje. Jedna je SNS koji je čak i danas (doduše pre zvanične zabrane) zatražio od vlasti da obezbede održavanje svih skupova. Uostalom, zašto je Nikolić danas gori od Tadića, čekaj, čekaj, pa Tadić je podržao zabranu, a ne Nikolić. Druga opcija je glasanje za jedan od pokreta koje će ponašanje današnje vlasti svakako omasoviti: 1389, Dveri, Obraz - izaberite koliko ste klerikalni. Možda su protiv pedera, ali bar znamo da su opozicija ovoj vlasti. A ako nas se dovoljno učlani u ove fašističke organizacije, možda ćemo bar toliko uticati na njihove političke programe da nam poštede živote.

Šta ima u gradu za vikend?

U zemlji u kojoj je malo toga izvesno, hvatamo se za onih par datuma za koje znamo da će sigurno doći i da nas pre njih svakako ne čeka smak sveta. Trenutno je aktuelno odbrojavanje do Parade ponosa koja je najavljena za nedelju, taman da ne možete da odete na liturgiju, nedeljni ručak, ujutru u Maksi itd. Ne, tada ćete jedino moći da budete međ' paraderima ili međ' huliganima.

Opšte mesto da učesnici Prajda tragično blokiraju saobraćaj i normalan život mirnih Beograđana nam je preostalo od prethodne Parade ponosa. Ovde ćemo se pak baviti onim što se izmenilo u ovih godinu dana i probaćemo da ocenimo da li eventualne najave novih momenata u huliganskom modus operandiju mogu da zaista ugroze učesnike Parade ozbiljnije nego prošle godine.

Da se primetiti da je kampanja protiv Prajda ove godine dosta slabijeg intenziteta ili da je bar kasnije počela. Godine 2009. su gradovi Srbije bili išarani ludačkim grafitima dva meseca pred najavljenu Povorku ponosa. I dok je tužno što neki grafiti i dan-danas stoje netaknuti, upadljivo je da nema puno novih grafita. Nalepnice i plakati su takođe zakazali - za sada su manjih formata i slabijeg kvaliteta (kvalitetniji papir je, je li, za Konuzinove postere), sa dosadnim šablonima skinutim sa interneta, ili su ukrašeni stihovima koji ne poznaju versifikaciju. Rasprave na desničarskim forumima su tihe. Od 117 strana koliko tema o Prajdu zauzima na Srpskim nacionalistima, samo je desetak napisano u poslednja tri meseca. Najveća nova homofobična fejsbuk strana ima tek 25000 fanova, tri puta manje od strane na kojoj se iskazuje podrška pukovniku Gadafiju. Po nadimcima koji se koriste na toj strani, ali i po izjavama samih obožavalaca, ogroman broj njih su srednjoškolci. Političari koji su protiv Parade su ove godine takođe bili diskretniji - Đilas se oglasio samo jednom, da ja to znam, ali je istresao ono što je imao, Palma je sinoć imao svoj napad besnila, dok su javni nastupi Ivice Dačića veliko razočarenje. To što će njegov resor obezbeđivati Paradu i tako joj uopšte omogućiti da se održi ne znači da ministar policije ima pravo da se u jeftinom populizmu učesnicima podsmeva ili da potencijalne učesnike obeshrabruje izjavama da bi najbolje bilo (za policiju, ministra, koga god) da se Parada i ne održi.

Koji su scenariji po kojima bi nasilje eskaliralo a da se može reći da su donekle pokolebali potencijalne učesnike? Po jednom, policija će da se skloni i da dopusti huliganima da malo pretuku gejeve. JSO-ovska saopštenja dva policijska sindikata u poslednjih nekoliko dana su sugerisala ovo. Predsednik jednog sindikata kaže da će doći na posao samo ako mu lekar to dopusti (kao što mu je verovatno dopustio da uzima mito i da tuče građane na demonstracijama protiv Miloševića). Naravno, sindikalno organizovanje policajaca ne dopušta da se oni na bezbednosno najznačajniji dan u godini jednostavno ne pojave na poslu, baš kao što ne zvuči ni izvesno ideja da će kolege u kordonu da ispituju jedan drugog ko je u kom sindikatu pa da eventualno naprave prostora za huligane. Sa jedne strane kordona će, ipak, biti neko kome ni najhomofobičniji policajac ne bi verovao na reč da će da tuče samo gejeve, a policajce nikako.

Drugi scenario koji živi u mašti mlađih srednjoškolaca (i onog istog sindikalnog lidera) je pokušaj da se istovremeno napravi haos u više gradova Srbije, što bi onemogućilo policiji u Beogradu da adekvatno brani učesnike Parade ili bi bar nateralo stanovništvo da još ogorčenije okrivi LGBT osobe za destrukciju. U redu, ali više huligana van Beograda znači manje huligana u Beogradu? Takođe, tridesetak drugara koji bi se u Valjevu organizovali i u 11.00 krenuli da prevrću stolove u kafićima i prave diverziju dok se njihovi istomišljenici kvalitetnije provode u Beogradu bi komšije policajci odveli u pritvor deset minuta kasnije.

Mnogi govore da za okupljanje nije pravi trenutak i da bi eventualna eskalacija na Kosovu dovela do velike eskalacije nasilja i na Paradi ponosa. Ovo je u suštini netačno. Oni koji su spremni da ruše grad, da se tuku sa policijom ili sa učesnicima Prajda su već izuzetno radikalizovani i odlučni. Ne postoje desničari koji su na ivici - koji ne planiraju da se tuku, ali će ih vesti sa barikada ili vesti o hapšenju Moamera Gadafija navesti da istrče na ulicu i krenu u obračun. Oni koji su spremni da napadaju homoseksualce su isti oni koji su spremni i da se tuku zbog Kosova, zbog Ratka Mladića, ili zbog bilo kog drugog razloga kojem smo bili svedoci ovih godina.

Poslednji scenario za koji znam da je delovao obeshrabrujuće je dosta interesantan. Naime, relativna tišina na fejsbuku i na desničarskim forumima nije znak da ih Parada manje interesuje, već da se svi organizuju u andergraundu. Iako je vrlo verovatno da su potencijalni napadači ove godine iskusniji u internet organizovanju, sasvim je izvesno da je iskusnija i policija. Ono što isplivava na površinu na desničarskim grupama se pomno prati, a to da će kroz privatne poruke uspeti da se organizuje par hiljada ekstremista, uključujući ogroman procenat srednjoškolaca, i da za to policija neće saznati je najdublja naučna fantastika.

Ne govorim da će ovogodišnja Parada ponosa biti sušta suprotnost prethodnoj, ali će nasilnika verovatno biti znatno manje, a policija će, zahvaljujući iskustvima od prošle godine (na neki način ista meta - isto odstojanje) biti efikasnija. Nadam se da će ovo bar nekoga ohrabriti da 2. oktobra dođe u Manjež i bude deo jedne male pobede nad mržnjom, nasiljem i strahom.

Svega ovoga ne bi bilo...

Svi koji su se nadali da će kosovska vlada odustati od plana koji su joj odobrili EU, NATO i vodeće zapadne sile ili da će na Jarinje doći ruski komandosi, dobrovoljci ili bar trećepozivci i navijači - mora da su bili razočarani. Sa neba se spustilo samo par kosovskih carinika i policajaca. Nije da će imati puno toga da rade jer: 1) Brnjak i Jarinje su trenutno van funkcije, kad budu proradili 2) verovatno neće biti otvoreni za komercijalni saobraćaj, a ni onda 3) kosovska pogranična služba neće obavljati glavni posao već će to, kao i do sada, obavljati Euleks (što znaju oni koji su skorije prelazili granicu Albanije i Kosova). Ipak, kao što je Dačić rekao, "raspoređivanje nekoliko carinika nije bezbednosni, već problem u simboličnom smislu". A kad imate simbolične probleme i borite simbolične bitke, onda ćete možda trpeti i simbolične poraze.

Ono što se dešava na severu Kosova kao problem za vlasti Srbije ima dve dimenzije: loš je tajming i loš je povod. To da je tajming loš znamo svi. Samo dva meseca pred preporuku Evropske komisije za koju se većina građana nadala da će nas voditi statusu kandidata za članstvo u EU došla je Angela Merkel i rekla ono što je rekla. Danas morate biti optimista da biste očekivali da će do decembra vladina kosovska politika funkcionisati kako treba da bi Srbija postala kandidat (da ne pominjemo da ni borba protiv korupcije i reizbor sudija nisu baš potpuno zadovoljavajući). Ono o čemu se, nažalost, manje priča u Srbiji je povod Tačijeve akcije na severu.

Naime, među kosovskim Albancima, a i u dobrom delu Srbije važi mišljenje da je sever Kosova sinonim za bezvlašće i kriminal. To mišljenje deli i deo međunarodne zajednice, a pridev lawless često opisuje sever Kosova u stranim medijima. Međunarodna krizna grupa je prošle godine objavila dobar (i pomalo iznenađujući) izveštaj u kome se problem kriminala na Kosovu, i posebno na severu, jasno identifikuje i smešta u realne okvire. Ipak, stoji zamerka da nešto na severu ne funkciniše kako treba, i tu ne ubrajamo samo šverc (on zapravo funkcioniše solidno) već i neke ozbiljnije stvari. Prošlog decembra je npr. u okolini Leposavića ubijen jedan bošnjački političar, o čemu se ne sećam da sam čitao u medijima u Srbiji, a napade na srpske političare koji nisu mejnstrim na severu malo-malo pa zaboravimo. Ovakvi slučajevi daju povoda Hašimu Tačiju da nedostatak vladavine prava, problem bezbednosti i organizovani kriminal dovodi u vezu sa severom, a ne sa ostatkom Kosova. Naravno, Tači planira da sa kriminalom na severu počne da se obračunava, simbolično, zauzimanjem graničnih prelaza.

Ma koliko se političari u Srbiji trudili da objasne da su "paralelne" institucije na severu legitimne jer su to zapravo jedine institucije za koje stanovništvo glasa, odsustvo koordinacije tih institucija sa ostatkom Kosova će do kraja ostati trn u oku i kosovskoj vladi i međunarodnoj zajednici. I odsustvo koordinacije će biti viđeno kao nešto što ometa borbu protiv kriminala na Kosovu. Istrajavanje na nesaradnji i na neprihvatanju Ahtisarijevog plana je ono što danas pravi ogromne probleme i Srbiji i Srbima na severu Kosova. Praktična autonomija koja se nudi srpskim institucijama u okviru Ahtisarijevog plana je i dalje na stolu i treba je prihvatiti, inače će današnje scene postati svakodnevica, a dalji napredak Srbije u evropskim integracijama nemoguć.

Političke partije su već godinama imale mogućnost da severu Kosova ponude ozbiljnu i snažnu alternativu populističkoj i ponekad otvoreno rasističkoj pseudopolitici koju oličavaju Marko Jakšić i Milan Ivanović. Nekada to nije bilo bitno, nekada to nije bilo u interesu vlasti, ali sadašnja vlada ne bi trebalo da ima interesa u povlađivanju politici onih koji otvoreno govore da više žele Putina od Tadića i Lavrova od Šutanovca. Ako od otcepljenja severnog Kosova nema ništa, a svima je jasno da nema (ma koliko to ne priznavali), onda treba videti šta je dostupno - a dostupno je prihvatanje nove politike koja neće uništiti život Srbima na severnom Kosovu, kao što nije uništila ni živote Srba južno od Ibra. Da je takva politika prihvaćena ranije, ne bi bilo scena koje smo gledali poslednjih nekoliko nedelja, jer ne bi bilo ni optužbi za kriminal koje su aminovale ove akcije kosovskih vlasti.

Danas je ministar Bogdanović izjavio da ovo (suprotno brojnim apokaliptičnim najavama i naslovnim stranama žute štampe) ipak nije dan "D" i sasvim je u pravu. Kada jedan veliki vojni i politički poraz kakav je Srbija pretrpela 1999. godine pretvorite u seriju malih svakodnevnih poraza kao što je ovaj današnji, dobijate toliko dana "D" da oni potpuno gube smisao.